Године 1898. у листу Позориште објављен је непотписан текст под називом „О редитељу“.
Позив редитеља, иако постаје професија тек у 20. веку, постојао је откада постоји и театар. У старој Грчкој редитељи су били сами драмски писци. И бројни теоријски текстови о позоришту подржавају све до скоро половине двадесетог века, чињеницу да је писац већ редитељ и да у самом драмском тексту све пише, па треба неко, што је најчешће био главни глумац или вођа трупе, само да „поређа“ глумце по сцени (mettre en scène одакле и касније усвојен појам – мизансцен).
Нећемо овде говорити о историјату режије као професије, већ о томе како редитеља види аутор текста у Позоришту, пред сам крај двадесетог века, у Новом Саду.
„Задатак је редитеља да се сваки комад прикаже на позорници онако, као што га је замислио писац“, прва је теза нашег непознатог теоретичара. „Редитељ мора добро знати особине сваког комада, особину сваке улоге, способност сваког глумца, да би све то једно с другим могао довести у склад. Редитељ се мора о свему старати. Најмања ситница доприноси да се постигне уметнички успех на позорници… Он ваља да се стара о верном приказу комада, о свакој декорацији, о намештају, о оделу, али то не значи толико, да он мора све сам радити, него само упућивати друге како да раде.“
Јасно је да је редитељ схваћен не само као тумач дела, већ и као неко ко има одговорност за целокупно ново уметничко дело – представу која се на позорници ствара. Аутор текста пише и о неопходном ауторитету редитеља који се постиже пре свега образовањем, укусом, способношћу, тактом и умећем. Посебно се наглашава осетљивост глумаца и потребна тактичност у раду с њима. „Сваки глумац мора на свој начин рећи, што га заноси, што му тишти душу. Не сме мајмунисати редитеља.“
Скоро је невероватно како је 1898. године када рад са глумцем још не постоји као било каква теорија, наш аутор инсистирао на томе да је редитељ тај који усмерава глумца на тежиште одређеног карактера и проналази му радњу и оправдање за радњу, односно мотив.
Даље је важно, изводити на позорницу ликове према њиховом значају. Данас бисмо о овој законитости говрили као о законитости мизансцена.
„Редитељ мора бити у неку руку и педагог. Он мора на пробама јасно и разговетно да растумачи глумцима шта им ваља радити.“
Аутор говори и о дикцији, о штриховима, о сценографији, костиму, светлу, као одговорности редитеља.
Не бисмо били зачуђени када бисмо знали да је професор Хуго Клајн пишући Основне проблеме режије, прочитао овај текст о режији из 1898. године, код нас.
Н.Ј.