Године 1908. изашао је само један, последњи недатирани примерак листа „Позориште“ под уређивачком палицом Антонија Тоне Хаџића. Затим долази до паузе од скоро две године. Лист је поново покренуло Српско учитељско деоничарско друштво „Натошевић“ из Новог Сада. Уредник је био Јован Грчић. Током 1909. године изашло је осам бројева листа. Међутим Управни одбор Друштва за Српско народно позориште оспорио је право Грчићу да преузме лист, па је од 21. новембра 1909. „Позориште“ преименовано у „Ново позориште“.

И оно је било кратког даха. Последњи број изашао је крајем јануара 1910. године.

Лист „Позориште“ у издању Српског народог позоришта поново је покренут тек после шездесет година, у јесен 1968. године.

Вратимо се сада на ове последње бројеве „Позоришта“, оног „Позоришта“ које је уређивао Јован Грчић.

Један од најзначајнијих теоријских текстова објављених у овим бројевима је текст под насловом „Нешто о трагедији“. Занимљив је прво по ставу који више посматра позориште из угла социологије и антропологије него саме науке о позоришту, театрологије. Непознати писац текста је става да је трагедија као најузвишенији жанр у позоришту могла да цвета само у оним историјским периодима који имају неки заједнички именитељ, као што је то елизабетанско доба или време краља Сунца, Луја XIV у Француској или Филипа IV у Шпанији.

У Немачкој се велика трагедија појављује тек крајем XVIII века. Тако Шекспира, Расина, Калдерона и Шилера можемо да поредимо са Есхилом и Еурипидом из доба антике.

Кад настаје трагедија? Па, онда када људско друштво достиже развој у ком индивидуа има своју реч, став, дакле, ствара се могућност сукоба са друштвеним уређењем, са влашћу или неким другим ауторитетом.

У друштвима пре античке Грчке, у такозваним „прастарим“ временима, према мишљењу аутора овог текста, постојало је неупоредиво веће јединство које није могло ни да размишља о развоју трагичног, односно да размишља на трагичан начин, јер борбе имедју индивидуалног и унеиверзалног напросто није било. Та друштва су стварала поезију, лирску и епску, химне и псалме.

Ово мишљење је, наравно, врло идеализовано и питање је да ли је тачно, али у овој нашој расправи није толико ни битно. У V веку пре нове ере, трагедија настаје у Грчкој. Есхилова, Софоклова и Еурипидова трагедија, створена је у првобитном демократском друштву, у ком више нема јединства нити влада начело ауторитета. Писаца трагедије било је неупоредиво више од наведена три, позната, али се бројне извођене трагедије чак и ових најпознатијих трагичара, нису сачувале.

За разлику од Асираца, Вавилонаца, Хебреја, код старих Грка бог као врховни ауторитет губи на својој „страхотрности“ и истовремено се више толеришу људске слабости.

Тек појавом хришћанства долазимо до појма божјег милосрђа.

Цео средњи век и како пише наш аутор, „његов варваризам“ није изродио нити једног трагичара.

До великих промена долази тек у другој половини XV века и нарочито у првој половини XVI. Човек у јединству назире идеју лепоте, доброте, истине, обнаваљају старогрчки филозофски и естетски принцип.

Међутим у другој половини XVI века идеализам претходног периода замењује све више рацио, хришћанска римска црква се дели, рађа се протестантизам.
Ово време поновних сукоба рађа тада највеће трагичаре.

Шекспир умире највероватније 1616. године када је антиреформација веома напредовала. Шекспир, иако за то има бројне прилике, никада није нападао католике.

Расправа о Шекспиру би овом приликом била сасвим непримерена, јер се бавимо занимљивостима у погледу на свет и позориште с почетка 20. века. Једна од њих је управо тврдња нашег аутора, да код Шекспира појединац има одређена права, а то је био разлог што је неколико десетина година касније управо у Енглеској, једно време, Шекспир одгурнут у страну.

Наставићемо ову занимљиву тему и у наредном издању.

Н.Ј.