Микис Теодоракис, највећи савремени грчки композитор, преминуо је јутрос, 2. септембра 2021, у Атини, у 97. години. Биће сахрањен у месту Галатас Ханион на Криту.
Између Српског народног позоришта и Теодоракиса постојало је дугогодишње пријатељство. Године 1994, 1. децембра, присуствовао премијери балета Грк Зорба у Новом Саду, и том приликом Српском народном позоришту поклонио ауторска права за представу.
У знак захвалности за поклоњена ауторска права Српско народно позориште му додељује 2017. године Златну медаљу „Јован Ђорђевић“, као израз поштовања за целокупни уметнички рад који је допринео и развоју српске уметности и културе.
Поводом обнове балета Грк Зорба, октобра 2016, Теодоракис је упутио писмо СНП-у:
Драги пријатељи,
Нови Сад је уклесан у моје сећање. Никада нећу заборавити љубав и љубазност његових
становника нити огроман таленат његових уметника.
Желим да вам нова представа Зорбе буде као и претходна, успешна и још боља! Нажалост,
здравље ми не дозвољава да будем са вама.
Хвала свима и желим вам много успеха.
С љубављу и лепим жељама,
Микис Теодоракис
Атина, 15. септембра 2016.
Уз вечну захвалност опраштамо се од свог великог пријатеља.
„Једра је ватра изгорела
катарке олуја искидала,
на путовању смрти
повратка, повратка нема.“
(стихови из хорске деонице балета Грк Зорба)
Биографија
Рођен је 29. јула 1925. године на острву Хиос у Грчкој. Детињство и младост проводи у различитим провинцијским грчким градићима. Након активног учешћа у отпору против окупатора у Другом светском рату, уписује се на атински Конзерваторијум у класи проф. Филоктитиса Икономидиса, а касније и на Конзерваторијум у Паризу, где студира музичке облике и анализу у класи проф. Оливијеа Месијана и дириговање код проф. Ежена Бигоа. Време проведено у Паризу период је богатог стваралаштва. Од 1954. до 1960. интензивно ради и компонује. Његова прва симфонијска дела доживела су међународни успех.
Године 1957. осваја златну медаљу на Московском музичком фестивалу, а 1959. Дариус Мило га предлаже за америчку Копли награду за најбољег композитора године након праизведбе његовог балета Антигона у Ковент Гардену у Лондону.
У Грчку се враћа 1962, оснива Мали атински симфонијски оркестар и Музичко друштво „Пиреј“ с којим приређује многобројне концерте по целој Грчкој и иностранству. Његови најзначајнији радови из тог периода су: циклус песама Архипелаг, Политија, Епифанија, Епитафиос; музика за позориште: Талац, Балада мртвом брату, Дивни град; музика за филм Грк Зорба (Zorba the Greek, 1964); ораторијум Достојно јесте (текст Одисејаса Елитиса) и др. Постаје светски признат, највећи грчки композитор. Априла 1967, када је војна хунта преузела власт у Грчкој, апелује на пружање отпора против диктатуре. Ухапшен је августа исте године, осуђен и депортован. Међународни покрет солидарности, на челу с познатим уметницима (Д. Шостакович, Л. Бернштајн, А. Милер, Х. Белафонте), успева да му се казна преиначи у изгнанство, до чега долази 1970. Одлази у Париз и наставља да ради и широм света држи концерте као део борбе за повратак демократије у Грчку. Постао је симбол борбе против тираније. Године 1974, након пада војне хунте, тријумфално се враћа у Грчку својим политичким и културним активностима. Међу најпознатијим делима насталим од 70-их до данас су: ораторијуми Missa greca и Canto Olympico, четири значајне опере, Медеја, Електра, Лизистрата и Антигона, и дела: Источно од Егејског мора за чело и клавир (2007), Рапсодија за трубу и оркестар (2008), Рапсодија за гудаче, мецосопран и баритон (2009) и Симфонија Андалузија за мецосопран и оркестар (2010). Његов опус обухвата преко хиљаду песама и циклуса песама, симфонијска дела, кантате и ораторијуме, балете, опере, сценску и филмску музику, као и књиге преведене на више светских језика и сматра се савременим композитором са највише компонованих дела. Године 1983. добио је награду за мир „Лењин“.
Године 2007. у Генту (Белгија) примио је награду за животно дело коју додељује Академија за филмску музику (The World Soundtrack Academy). Почасни је доктор на више светски познатих универзитета (Монтреал, Солун, Крит).
У току бомбардовања 1999. залагао се за престанак оружаних дејстава и посебно је осуђивао нападе на Нови Сад, те је, у знак захвалности, одлуком Скупштине Града Новог Сада од 1. фебруара 2004. године, почасни грађанин Новог Сада. У јуну 2020. године постао је и почасни члан Матице српске.