Сви су они на прагу средњег доба: од самог Пучинија, који је Боеме написао као 38-годишњак, до диригента Ђампаола Марије Бизантија, редитељке Катерине Панти Либеровичи и њеног креативног тима и, коначно, до протагониста – солиста, оркестра, хора… И зато су Боеми у Опери Српског народног позоришта нека врста омажа младости, утопији у коју су веровали, сновима које су сањали…

Париз 30-их, сад већ прошлог века. Париз у који се слила читава плејада уметника из целог света, Париз боемије која је створила ремек-дела уметности и истовремено креирала дух који ће заувек остати заститни знак тог града.

Уз редитељку, која је ово Пучинијево ремек-дело у великој мери лишила патетике, унела дозу хумора и племенитиг патоса, уз сигурног, и прецизног диригента, за успех ове најновије верзије Боема на сцени СНП-а посебно су заслужни млади солисти који су, уз певачки, демонстрирали и значајан глумачки потенцијал, а пре свих Данијела Јовановић (Мими), Сенка Недељковић (Мизета), Васа Стајкић (Марчело), Владимир Зорјан (Колин), као и гости: Андриј Ромањенко (Родолфо) и Берислав Јерковић (Шонар).

Боеми су истинска круна ове оперске сезоне, али и укупног оперског репертоара СНП-а.

Даринка Николић, 15. мај 2007.


Емотивним приступом осавремењени „Боеми“

(…) У складу с више импресионистичким него романтичарским бојама и атмосфером, нарочито наглашеним у трећем чину, у плавичасто-сивкастој јутарњој сумаглици париског предграђа, као и префињеним визуелним идентитетом представе у целини, и разуме се, с одговарајућим музичким језиком ове, можда најлепше Пучинијеве опере, софистицирани реалистичко-романтичарски редитељски рукопис Катарине Панти-Либеровичи, уноси у инсценацију ону неопходну изгубљену ведрину помешану с носталгичношћу и сентиментом, чиме постиже лепе реакције код публике. При том фрагменти сећања и свеже импресије протагониста, нагле промене расположења и често депресивна психоза, што сваки од посетилаца разуме и доживљава како жели, детаљи онога што се догодило, а затим и амбијенти Париза у свим њиховим сценографским ликовностима Серђа Мариотија (стамбене зграде, обриси Ајфелове куле и архитектонски препознатљиве чувене грађевине, интегрисане у представу преко видео-бима) кореспондирају с костимима Кристине Ачети, из 30-тих година 20. века, у које је, из епохе бидермајера, измештена радња Миржеовог романа „Слике из живота боема“. Лишена сваке баналне конотације, нова поставка Пучинијеве опере „Боеми“, дело је младог ауторског тима, на челу с одличним 35-годишњим диригентом Ђанпаолом Маријом Бизантијем. Овај изузетно спреман и подстицајан уметник сјајно је мобилисао такође младе тумаче главних и осталих улога и ансамбл у целини, при чему је сваки део партитуре, посебно оркестарски, експресиван и изнијансиран у сваком детаљу, фрази или широким динамичким градацијама, постизао тражено, снажно емотивно дејство. Ако бисмо се и упитали зашто се оперска управа није одлучила за неко друго, из мноштва вредних, а код нас непостављених дела, него се поново окренула, макар и после две деценије од последње инсценације, и сувише познатом остварењу, одговор проналазимо у солистичкој екипи, која поред неопходне физичке младости, управо „извикује“ да има и будућност. Да је она итекако светла и обећавајућа, показао је високи интерпретативни резултат, нарочито видљив у певачком делу извођења, складном и када су у питању појединачне, а посебно дуетске, односно ансамбловске комбинације.

На челу с најискуснијом (у домаћој екипи) Данијелом Јовановић у улози Мими, која се, чујна из сваког дела сцене, просто милујући лепом бојом, ширином и изражајношћу свог лирског сопрана, сигурно, дугим певачким дахом прилагођавала одређеној осећајности, потресно доживљавајући тумачени лик, главни јунаци су се истицали још једном женском ролом, која је у креацији Сенке Солдатовић Недељковић, била право откровење. Партију Мизете она није само глумила, него ју је гласом, карактером и певаним текстом непосредно живела, због чега је постигла велику музикалност, покретљивост и уверљивост интерпретације, остварујући је, осим као кокету и краљицу париских кафеа (у којима слуша и чак пева џез) и као један од најтоплијих и најкомуникативнијих актера представе. Потпуно компатибилног партнера имала је у одличном Васи Стајкићу, који је, после, чини се, малог застоја у каријери, поново освајао раскошним баритоном сочног тембра, али и страственим тумачењем жустре природе сликара Марчела. (…) Позитивним утисцима и, истакнимо још једном, наглашеним емотивним приступом и дејством, осавремењени „Боеми“ ће, очекујемо, утицати и на прилив нове, али и повратак старе публике, која и те како недостаје Новом Саду, бар када је у питању озбиљна музичка, односно музичко-сценска уметност.

Марија Адамов, Дневник, 15. мај 2007.