Године 1861. када је основано Српско народно позориште и током прве деценије рада, сасвим је било природно градити физиономију и препознатљивост једног театра на основу драмских дела. Позориште је више било „казалиште“, говорна реч је била она квинтесенција око које се цела позоришна уметност вртела. Без ње, позоришта није било. Другим речима, позориште није постојало као аутохтона уметност, већ много више као уметност интерпретације.

Подсетимо се да је Српско народно позориште основано као национална институција са врло јасним циљем. Тај циљ је колико културолошки и уметнички једнако био и политички врло важан у датим условима. Ова кућа је имала пре свега задатак да уметничким средствима „шири у српском народу напредна и савремена схватања, да буди у народу националну свест и подстиче отпор против денационализаторске политике бечке и пештанске реакције, да шири слободарске и демократске идеје и подстиче мржњу против тираније, бесправља и средњовековног мрачњаштва српских клерикалаца“. Тако је писао Никола Петровић у тексту „Друштвене и политичке прилике у Војводини у доба оснивања СНП-а“, објављеног у „Споменици 1861-1961“.

Забављачка страна позоришта у оном старогрчком смислу на почетку је сасвим занемарена у репертоару новог позоришта, а инсистирало се пре свега на патриотизму и буђењу свих врста људских врлина. Ходало се ту по жици, јер било је јасно да се у патриотизму може ићи до оне границе докле је то била лепа грађанска особина, али не у смислу изазивања бунта. Оснивање овакве институције био је мач са две оштрице и за тадашње власти, било је то нешто адекватно постојању слободних медија век и више касније.

Јован Ђорђевић, први управник позоришта, тражио је дела домаће драмске књижевности у којима се инсистирало на историјско-националном у сиж“у као и у језику. Посебно су били цењени комади из народног живота. „Пишите драме“, вапио је Ђорђевић. “Сваки вам догађај из старе, нове и најновије повеснице довољно материје даје какве ни Шекспир није имао када је бесмртна дела своја писао“, говорио је Ђорђевић још док није био управник позоришта. Као секретар Матице спрске и уредник матичиног Летописа основао је конкурс за књижевне радове, међу којима је био и за драмску књижевност.

Овај конкурс је био изузетно значајан за развој наше драмске књижевности.

Ђура Јакшић и Лаза Костић су били светли путокази изласка из формалне и садржинске архаичности.

Оснивање националног позоришта било је само логички наставак рада на драмском националном репертоару пошто је већ озбиљан темељ било постојање позориште активности у разним путујућим трупама које су имале своју верну публику и нису нимало биле естетски и садржајно занемарљиве.

Прва сезона Српског народног позоришта била је обележена Стеријиним делима, било је чак њих десет. Био је ту и један Молијер, Грађанин-племић који је преведен као Помодар. Ричард III и то само одломак, изведен је 1864. године.

Чудно је било, а данас сасвим тешко објашњиво упркос покушајима бројних театролога и историчара српског театра, зашто Јован Ђорђевић никада није ставио на репертоар Лазиног Максима Црнојевића и две, можда најбоље Стеријине комедије, Лажу и паралажу и Родољупце.

Године 1867. Лаза Костић неутешан и свакако врло свестан вредности Максима Црнојевића, пише фотеру: „Драги мој фотеру! Кад је Тона (Антоније Хаџић), био у Пешти, укеба га Молнар (Ђерђ Молнар, управник Народног позоришта у Будиму), да му даде једну српску драму за непсинхаз, на коју је цел било обећано 3000 форинти, Тона му обећа Максима. Шта ви ко велите на то? Пре неке године, били сте колико се опомињем противни. Ако сте још и сад у том уверењу, онда би вас молио, да ми бар наговестите кад би се могао Максим код нас представити? Не иштем рок на месеце, ал бар на године!“

Н.Ј.