Оснивачи Српског народног позоришта, добро познавајући позоришта и њихов рад у Пешти и Бечу, били су потпуно свесни шта је улога редитеља у једном ансамблу. Већ 1862. године, Јован Ђорђевић је у Србском дневнику објавио Стечај за режисера. У огласу Српског народног позоришта је писало: „Овај треба да је човек књижевнога реда, да је с течајем и развитком србске белетристичке литературе и с његовим данашњим стањем савршено познат, исто тако да му је позната и драматична литература остали изображени народа и да има нужна теоретична и практична знања о свим струкама које у позоришну вештину спадају“. Позоришни одсек Српског народног позоришта је одмах по оснивању, 1861. године у октобру, место привременог редитеља поверио Димитрију Михајловићу званом Мита Барон који је на гостовањима у Вуковару, Осијеку, Сремским Карловцима и Великом Бечкереку, био заменик Јована Ђорђевића.
На оглас у Србском дневнику јавио се и Мита Барон. Он је истовремно упутио и молбу Управљајућем одбору Друштва за Српско народно позориште у којој наводи да је имао доста личног трошка обилазећи бечке и пештанске сцене где је учио како раде разне позоришне машинерије, а „и друге ствари како се праве“. Мита Барон као и неколико других кандидата који су се јавили на оглас, није примљен. Не зна се тачно зашто. Можда због лошег здравља, можда се није показао као добар привремени редитељ. Постоји могућност да га је управо ово одбијање толико погодило, да га је и докрајчило, наиме Мита је већ следеће године умро.
Јован Ђорђевић је сматрао да је најпогоднија личност за редитеља, тадашњи секретар Матице српске, Антоније Хаџић. Матица је тада, још увек, имала седиште у Пешти, па је Тона Хаџић био изврстан љубитељ, познавалац и посетилац позоришта. Хаџић је Јовану Ђорђевићу помагао од првог дана, саветима, преводима, набавком позоришних реквизита, а и сам је био оснивач Дилетантског друштва пештанских српских студената. Антоније Хаџић се, међутим, у Нови Сад вратио тек 1864. године, а дотле је, без обзира на конкурс где су изгледа сви пропали, посао редитеља вршио глумац Лаза Телечки, једини у ансамблу са завршеном гимназијом. Улога редитеља 1862. године, не може се ни поредити са оном касније. Наводи се, ипак, између осталог у правном акту Српског народног позоришта “да он мора бити присутан при свим пробама и представљањима и пазити на ред и тачност игре”. Редитељ је био нека врста саветника глумцима, одговоран за све што се у вези представе дешава, укључујући и реквизит.
Како наводи професор Петар Марјановић, према свим документима Српског народног позоришта изгледа неоспорно да је поред управничке улоге, Јован Ђорђевић био и у правом смислу речи уметнички директор позоришта, а то је у оно доба значило и један од најодговорнијих када су у питнњу биле режије. Њега се питало за све и његов је печат и потпис стајао као заштитни знак да је нешто у реду.
Глумац Димитрије Ружић је у својим мемоарима писао: „Ђорђевић је одмах спочетка узео све у своје руке, избор комада, делење улога а и режију. Његово режисерство углавном је ово било: узео је шаптачку књигу, заузео на позорници положај глумчев и читајући тако редом улоге, у ком тону да се говори, како да се правилно декламује и где је права појента“.
Ето, такве су муке мучиле наше прве глумце и редитеље, али не треба се заваравати да су већ познати и много старији театри по Европи били много бољи. Некада да, некада не, све је то тада зависило пре свега од талента глумаца којим се искључиво мерио успех једне представе, јер другог мерила није ни било.
Н.Ј.