Лаза Костић је 1868. године у листу Застава објавио текст под називом „Српско народно позориште и лепа Јелена“ у ком упозорава да страну културу никада не треба примати „здраво за готово“, већ са великим опрезом. „Просвета страних народа само онда користи и облагорођава кад је мањи и млађи народ прими путем својих завода и своје књижевности; кад је прима из прве руке, заједно са целим прилогом и талогом, онда само одрађа, онда убија“, био је мишљења Лаза Костић.
Српско народно позориште било је замишљено као свако европско позориште тога доба. Узори су пре свега били Пешта и Беч. Управник Јован Ђорђевић био је посебно образован човек, па је у позориште редовно стизао немачки театролошки часопис Немачка позорница, као и што су се премијере у Аустро-Угарској редовно пратиле. Поред врло обимне Ђорђевићеве кореспонденције, поостоје сачувани и рачуни за разне позоришне књиге и часописе које је Ђорђевић редовно добављао из Пеште. Увек у истој књижари, код Карла Лауфера и Столпа.
Културни живот у другој половини 19. века, посебно је био развијен у Пешти, граду у ком чак постоје два национална театра, један под називом Национално позориште, а други као Народно позориште. Вархиди Шандор илити Алекса Бачвански био је у овом последњем једна од великих звезда. Дух Петефи Шандора и Лајоша Кошута и њихових демократских идеја је атмосфера догађања у Пешти која је, да не заборавимо, један од центара у ком се школују српски студенти и ђаци. Сами Мађари су у то доба поред политичког направили и културни заокрет и окрећу се више Паризу, а мање Бечу. Није то било лако. Постоји забележена чињеница да је позориште на премијери Молијеровог комада Тврдица, 1859. године, било скоро празно…
Дакле, до Новог Сада као могућност избора стиже немачки и француски репертоар. Тако је 1862. године постављен Шилеров комад Сплетка и љубав и чак четири Молијерова комада, мада не цела и у посрбама. Били су то Помодар, (Грађанин племић), Сплеткашевић (Скапенове подвале), Уображени болесник и Помодарке (Смешне каћиперке). Биле су ту, по узору на Бургтеатар и две шале Карла Голдонија, Опклада и У лажи је плитко дно. Поводом прославе три стотине године од Шекспировог рођења, Српско народно позориште, поставило је одломак из првог чина Ричарда III.
Скрибов комад Чаша воде, написан 1840. године игран је у Бургтеатру од 1841. до 1939. године, комад игран најдуже у историји, чак 317 пута. Ипак, наши се нису сетили да га преузму.
Морало се узимати доста мађарских комада, ипак је то била Угарска и како је наводио Јован Ђорђевић у својим писмима, никада комад не сме да буде негде на пола пута, или је хит за публику или је класично дело. По том критеријуму су наши у Пешти бирали, а најоданији и највреднији био је Тона Хаџић. Српски ђаци и студенти, одушевљени чињеницом да коначно постоји Српско народно позориште, помагали су у преводима и достављали их Јовану Ђорђевићу, како би се репертоар проширио.
На сцени нашег позоришта у периоду до 1868. године када је Јован Ђорђевић отишао у Београд, одиграно је две трећине управо страних комада, од 95 одиграних од оснивања позоришта, чак 63 су биле стране драме. Овај податак нам говори пре свега, а чега су наши претходници били у потпуности свесни, да је домаћа драматургија била слабо развијена и да је за наредни период развој наше драматургије био основни задатак.
Н.Ј.