Реч драматурга

О драми Берлински зид у којој се не помињу Берлин а ни зид

Драма Берлински зид има дугу историју. Мењала се онако како су се мењале епохе у којима смо живели. А њих је било много, како то већ бива на овим просторима који – како је то одавно констатовано – производи више историје него што је у стању да процесуира, и муњевито су се смењивале; често много брже но што смо могли и да региструјемо мене. (Били смо, а и још смо, налик оној пословичној жаби која се кува у лонцу, само што се ми не кувамо на тихој ватри него смо огуглали на експрес-лонац.) У таквој пометњи, буци и бесу повести, успели смо да превидимо и рушење фамозног Зида који није делио само Берлин, а с њим и две Немачке, него и два универзума, две стварности…

Хубач је, наиме, написао неколико верзија овог комада и у свакој сам јасно препознавао да жели да се од нечег дистанцира, као да покушава да почетну драмску ситуацију одвоји од најнепосреднијих историјских околности, од првобитног сукоба партизанских и четничких фамилија током Другог светског рата, до српско-албанских анимозитета и рата из 1999. А онда су се, у једној од финалних верзија, нагло подигле магле. Простор у ком се дешава радња није промењен, и даље је то Косово, рат је и сада до пароксизма заоштрио све силнице сукоба који раздире драматис персоне, али акценат више није на трагедији која еруптивно избија из чињенице да се у овом свету, па и код нас, људи још увек деле по националној и религијској основи, нити су се у драми чули далеки одјеци шекспировске веронске повести, у њој није диминирао бат тешких ћосићевских деоба; стидљива нежност из претходних верзија добила је снажне обрисе уверљиве лиричности, а сваки од ликова је очврснуо на начин који ме је подсетио на први Жељков драмски текст који сам прочитао, на комад Ближи небу.

Берлински зид је сада драма о људима који су сами себе осудили на проклетство, између осталог и стога што одбијају да примете да упркос једноличној свакодневици и привиду непромењивости, стварност око њих добија другачије обрисе, да се свет променио, па и да је негде далеко од њих, и мимо њиховог видокруга срушен један зид. Осим тога, Хубачеви драмски јунаци не примећују ни да су одавно мртви, премда дишу, једу, пију, фингирају љубав, бригу, породични живот… А не виде (не осећају) ни да оно за шта мисле да им је светиња – земља, кућа, имање – и што постављају као пресудни принцип властитог деловања, заправо немају коме да оставе. Берлински зид, наиме, сведочи о тој фаталној инерцији која се, дабоме, тиче нас данас, тиче се и, наравно, Косова, али би такво сведочанство, верујем, препознали и на другим просторима. Па и оним чији сужњи знају да је Берлински зид срушен. Из те позиције је, затим, Хубач смело и без имало сујете започео рад – не више на новој верзији драме него на властитој адаптацији сада већ текста будуће представе.

Не верујем одвише у представе које по свом тексту режира писац комада, али овај аутор, осим што се одавно упустио у авантуру режирарања и што је практично цео живот провео у позоришту, има и богато искуство рада у театру, те врло добро зна да драмски текстови понајпре постоје због сцене и да уистину оживе тек када драмске реплике изговоре глумци. Зато се безрезервно и са задивљујућом одлучношћу још пре прве пробе, а нарочито када се срео с глумцима, одрицао читавих пасажа текста који је својом руком исписао и, (критички) пратећи сугестије и следећи логику театарске игре, такође својеручно, начинио коначни текст који је понудио позорници. Ни ту није крај јер је и на овим пробама потврђено прастаро правило да се логике драмских ситуација мењају када живи људи преузму драмски текст.

Сада је Берлински зид још узбудљивија прича у којој Косово није празан простор згодан за афирмацију (и подгревање) ресентимента него метафора о животу заробљених и одавно умрлих људи.

Александар Милосављевић

Игра ствари, ствар игре

Поводом досадашњег оствареног опуса Жељка Хубача могу се изнети две основне тврдње: прво, да је реч о једном од најпровокативнијих феномена у савременом српском позоришту, и друго, да се тај феномен у односу на доминантне актуелне токове српске драматургије појављује као атрактиван, убедљив и добродошао – изузетак.
[…] Када се поменути опус сагледа са опште жанровске тачке гледишта, очигледно је да се унутар њега – дабоме, на нивоу хипотезе – могу сагледати две основне тенденције: условно би комедиографско/комичкој припадала дела ‘Ајдуци су опет међу нама и Отмица и вазнесење Јулијане К, док се у врсту реалистичке драме са трагичким импликацијама могу сврстати Ближи небу и Берлински зид; да таква подела има своја ограничења (и скривене „ограде“), посведочиће (…) и драма Бизарно.
[…] Искорачивши на непосредан начин у материјал актуелне историје – заплет се одвија на Косову, током 1999. године – Хубач се драмом Берлински зид упушта у нови слој истраживања људске способности за насиље и праштање – али и на нови начин артикулише мотив породице. Док је у Ближи небу феномен породице „само“ елеменат срозавања егзистенције ликова или изгубљена вредност, овде се породица појављује као покретач али и жртва патње. Било да је реч о албанској породици, где отац Скендер приморава менталном уценом Ану (српско-хрватског порекла!) да се одрекне његовог сина Петрита, било да се ради о српској, Велимировој породици, унутар које је снаха Марија суочена са љубављу браће Василија и Рашка, управо су условности породичних односа она сила која – заједно са историјом, али и мимо ње – урушава животе ликова. Управо то и јесте разлог због којег Хубач, у три суптилно назначена драмска круга, инсистира на питању деце – туђе или усвојене, прихваћене или изгубљене; свет у којем су неразрушиви зидови подигнути унутар људи, може преживети само ако дозволи могућност прихватања туђег детета као признања Другог.

(Из Поговора збирке драма Бизарно Ж. Хубача, КИЗ Алтера и Шабачко позориште, Београд / Шабац 2012)

Светислав Јованов