I чин, Прва слика: Дукљани под окриљем ноћи долазе да избаве Владимира, свога вољеног краља, из бугарског заточеништва у Преспи. Приближавају се тамници, чују Владимирову песму којом он велича своју љубав према бугарској принцези Косари. Збуњени су сазнањем да њиховом краљу заточеништво није мрско јер га је оно сјединило с вољеном. Утом се зачу како се неко приближава тамници. Радован са војском се притаји да види ко долази. Владислав, потајни претендент на престо, долази са стражом да открије ко то под велом ноћи посећује заточеника.

Изненађен је када открије да је то Косара која долази са својом верном пријатељицом Маром. Изненађена је и Косара, када схвати да је њена тајна откривена. Огорчена због изненадног сусрета, отворено показује своју нетрпељивост према Владиславу који јој, упркос њеном гнушању, изјављује љубав. На њено одбијање он одговара претњом да ће је разоткрити код оца, цара Самуила. Не бојећи се његових речи, Косара признаје своју љубав и изјављује да ће сама све рећи своме оцу. Мара открива своју љубав према Владиславу.

Радован се са војском појављује из таме, прекида њихову препирку и прети престрашеном Владиславу да ће сви страдати ако не ослободи Владимира. Косара храбро иступи пред Радована и Дукљане, признајући пред свима своју љубав према Владимиру и шаље Мару да га доведе из тамнице. Ову њену одлуку Владислав доживљава као увреду, док Дукљани усхићено очекују долазак свог краља.

Очекујући само Косару, Владимир је изненађен присуством мноштва људи. Радован предлаже да његову слободу замене за слободу Владислављеву, Косарину и Марину. Међутим, мудри Владимир не пристаје на то јер је свестан Самуилове надмоћи и ужасне одмазде која би уследила. Уместо бекства, предлаже да сви забораве догађаје од те ноћи и да се разиђу свако своме дому.

Друга слика: Самуило седи сам у својим одајама мучен старошћу, несаницом и опхрван болом јер нема више свог сина наследника. Косара, која је тихо ушла у очеве одаје, из прикрајка га слуша, а затим му се нежно и бојажљиво обрати. Признаје му да воли Владимира и тражи дозволу да буде његова јер јој, у супротном, нема живота. Самуило, у почетку изненађен Косариним признањем, обећава да ће ослободити робље и Владимира с њима, и да ће му, уз Косару, вратити и краљевство у којем ће заједно владати Дукљом. Самуило, заједно са пресрећном Косаром, одлази на починак.

(Пауза)

II чин; Трећа слика: Владимиров двор, у току је весеље, игра се и пева за заљубљени краљевски пар. Весеље изненада прекида Радован. Владимир, чувши из даљине литију, тражи да се упале свеће. На сцену са групом свештеника ступа архиепископ Давид који доноси тужне вести – преминуо је цар Самуило. Он преноси и Владислављев позив Владимиру да дође у Преспу и ода последњу почаст. Будући да је успостављена нова власт, ваљало би и о границама разговарати.

Али Косара слути Владислављеву превару. Архиепископ их уверава да нема никакве опасности, а као потврду својих речи показује Крст часни над којим се Владислав заклео да је његов позив добронамеран и пријатељски. Упркос Косариним непољуљаним сумњама, Владимир пристаје да се иде, узима Крст часни и сви се помоле.

Четврта слика: У цркви Свете Богородице у Преспи изложено је Самуилово тело.

На овом светом месту Владислав открива своје намере према Владимиру, али и признаје да убиство за њега не представља ништа, јер је већ убио најбољег. Иако не открива име претходне жртве, јасно је да цар Самуило није умро природном смрћу; Владислав му је пресудио не би ли се докопао власти.

Тек што су се Владимир и Косара поклонили одру, Владислав их већ обавештава да само један може сахранити цара – или он или Владимир. Тада наређује да се Владимир погуби. Владимир предаје Крст часни Радовану. Узалудно је и архиепископово опомињање на Владислављеву заклетву, као што је узалудно и Косарино преклињање. Владимир је одведен, Косара се припрема за одлазак у манастир, где ће до краја живота замонашена туговати за својим Владимиром.

Након почињених злодела, Владислав је прогоњен ноћним морама, мучен савешћу, почиње да губи разум, халуцинира и прича сам са собом, признаје да је одговоран не само за Владимирову смрт већ и Самуилову, али и за смрт Самуиловог сина (отуда и велика туга царева за мушким породом). У једном тренутку, избезумљен, он моли све мајке које је у црно завио, па и своју, да му опросте, не знајући више у шта се то, у жудњи за влашћу, претворио.

Кад је сањам
ноћи су ми плаве,
кад је грлим
јутро дуже траје…