Др Зоран Ђерић
в.д. управника СНП-а

Даме и господо, уважени гости, драги позоришници,

Безброј пута је указивано на производни карактер позоришта, нарочито у временима кризе, као и на чињеницу да је недовољно вреднован и подржаван уметнички рад. Разматрајући позоришну културу Војводине и Србије, током претходних сезона, а посебно оних које су биле обележене пандемијом короне, као водећа тенденција наводила се запитаност над тим шта театар јесте, шта би он требало и могао да буде. „Оваква ауторефлексија се најчешће и доводи у везу са периодима кризе, када се критички промишљају традиција, норме и пракса“ (Влатко Илић).

Судећи по новинским чланцима, извештајима селектора позоришних фестивала и позоришним делатницима, није само криза позоришта у Војводини, него и у Србији, у региону, и у целој Европи. Корона, рат у Украјини, већ су постали тема позоришних комада који се постављају на европским сценама.

И овогодишња порука за Светски дан позоришта, коју је написала Самиха Ајуб, из Египта, говори о патњи „због огромног притиска и помешаних осећања поводом стања у којем се свет данас налази“, о конфликтима, ратовима и природним катастрофама „које су имале разарајуће ефекте, не само на наш материјални свет, већ и на наш духовни свет и наш унутрашњи мир“.

Постоје, наравно, и кризе, које долазе изнутра, из самог позоришта, а њих покреће својеврсни позоришни механизам, у којем су подједнако битни сви чиниоци – најпре они уметнички: писци, глумци, редитељи, сценографи, костимографи, аутори музике, светла итд, а потом и сви други: техника, администрација, маркетинг, управа…

Једно од првих питања које су ми постављали новинари односило се управо на то што се дешавало у нашем позоришту у претходном периоду.

Нисам дуго био „одсутан“, мало дуже од годину дана, али сам, као и већина, од запослених и стално ангажованих, слушао различите гласине, понекад и непријатан бруј незадовољства руководством наше најстарије позоришне куће. Понајвише је тога било у Опери, која је и најмногољуднија. То не значи да се није радило, напротив, радило се пуном паром, али је било непотребних трошкова, преамбициозних пројеката и ангажовања сарадника са стране који су коштали много, а, често, нису били ни најбоље ни неопходно решење. Притом, ваља имати у виду, да се и ове године, до краја сезоне, прославља 75 година од оснивања Опере у СНП-у. Истина, још 1920/21. године позориште је имало Оперету, а нешто касније и Оперу, али је званично ова уметничка јединица основана тек 1947. године. Зато су прве видљиве промене биле управо у Опери. На чело ове уметничке јединице именовао сам Жељка Р. Андрића, првака Опере, одличног уметника, али и енергичног човека, који ће, верујем, држати кормило на њеној пољуљаној палуби.

За свог заменика, именовао сам Соњу Дамјановић, првакињу Драме, која ће, уверен сам, својим префињеним уметничким сензибилитетом, на једној страни, и сталоженошћу и одмереношћу, на другој, допринети стабилизацији узнемирених духова, али и подржати креативне заносе, како уметника, тако и свих запослених у нашем позоришту.

Уз директоре уметничких јединица, технике, и свих других служби, настојаћемо да се све одвија према раније зацртаном плану, што се премијера тиче, као и реконструкције обе сцене – поправка ротације на сцени „Јован Ђорђевић“ и светлосно-звучног парка на сцени „Пера Добриновић“. У току су и други радови, везани за климу, односно терасу и надстрешницу. То је оно што је видљиво, тј. виће видљиво. Оно друго, невидљиво, али не и непостојеће, проблеме који су се нагомилали, решаваћемо свакодневно, настојећи да нас не успоре у реализацији наших планова и обавеза.

И ову, 162. годину ћемо прославити, пре свега, радно. 17. марта је била премијера „Јеванђеља по Ф. М. Достојевском“, у режији Јернеја Лоренција. Достојевског је мало сматрати пророчким, он је, свакако, један од највећих руских и светских прозних писаца. Иако није написао ниједну драму (ако изузмемо једночинку „Официр и нихилисткиња“, коју сам превео и објавио у часопису „Сцена“, 2021. године, обележавајући 200 година од рођења Ф. М. Достојевског), Достојевски је један од најизвођенијих аутора на позоришним сценама у свету. Није случајно што је то тако, јер дело Достојевског садржи највећу и вечиту људску драму – питање вере у Бога, или наклоњеност Ђаволу, питања Добра и Зла, Љубави и Мржње итд.

Вечерас ће, премијерно, бити изведена опера „Евгеније Оњегин“, коју је, по делу најзначајнијег руског песника, Александра Пушкина, компоновао велики Чајковски.

Прослава Дана позоришта има и свој обавезни свечани део – доделу годишњих награда и похвала, као и две златне медаље „Јован Ђорђевић“ – истакнутим уметницама ове куће – првакињи Драме Лидији Стевановић и првакињи Балета Ани Ђурић. Претходно је отворена изложба посвећена 75. годишњици Опере. До краја године ће бити објављена и монографија, коју припрема Ивана Илић Киш.

Допустите ми да поменем и један велики, а недавно реализован подухват нашег позоришта. Реч је Енциклопедији Српског народног позоришта, која је објављена у три тома. За њу смо 7. марта ове године добили награду за издавачки подухват, на Сајму књига. Иначе, Новосадски сајам ове године обележава 100 година од постојања, тим је већи значај нашег учешћа у том великом јубилеју. Што се преосталог неговања баштине и праћења рада наших уметничких јединица тиче, наставља да излази лист „Позориште“, као и књиге из библиотеке „Из историје нашег позоришта“. Сва наша издања су доступна и у електронској форми, промовишемо их на позоришним фестивалима у Србији и региону. Постоји, значи, интересовање за њих, не само театролога и људи из позоришта, већ и других који желе да се упознају са историјом српског позоришта, али и актуелним репертоаром, кроз интервјуе са уметницима, глумцима, оперских певачима, балетским играчима, редитељима, диригентима, кореографима и свим другим који доприносе реализацији позоришних замисли. Све то чини позоришни живот и даље привлачним, чак интригантним.

На крају, морам да подвучем да Српско народно позориште има изузетну подршку свог оснивача – Покрајинске владе, као и Министарства културе Републике Србије, а за поједине пројекте и Управе за културу Града Новог Сада, зато оно не може да има само визију, јер она подразумева, пре свега, нешто нереално, па и немогуће, већ мора да има и јасну слику шта је његов задатак и циљ. Задатака има више, али се они, у суштини, нису променили од оснивања, од 1861. године: „Овде се не ради о приватној забави једне вароши, о личним интересима неколико људи. Овде је говор о вишим духовним интересима једног народа, о народној свести, народном поносу и карактеру, о народном језику и литератури, једном речи о ономе, што је народу најмилије, најсветлије. Народно позориште све ово чува, брани, негује, облагорођава“ (Јован Ђорђевић, оснивач и први управник СНП-а). Крајњи циљ позоришта је, наравно, представа (драмска, оперска, балетска), у којој ће се показати сви креативни потенцијали појединих уметничких јединица.

Зато молим све награђене и похваљене, као и све друге запослене у нашем Позоришту, да нам помогну у испуњавању давно постављених задатака и нових циљева, јер подршку оснивача и друштва имамо, као и бројне публике. Надам се да снага постоји, у појединцима, као и у колективу, да све то оправдамо.

Срећан Дан позоришта!