Из Новог Сада ћу понети незаборавне мирисе процветалог Дунавског парка у пролеће, кафе из локалног кафића, бритке тонове уличних свирача и загрљаје својих пријатеља, каже Ђулио Милите, солиста ансамбла Балета СНП-а.
У Новом Саду сам провео веома интензиван период свог живота. Овде сам успео да своју страст преточим у свој посао и управо сам се зато осећао испуњено. Али упознао сам овде и љубав и патњу, пријатељство и разочарања, понекад и туговање. Ипак као што велики Дунав обојен бојама годишњих доба наставља да тече, тако је текао и мој живот… емотивно је шармантни Ђулио Милите, солиста ансамбла Балета Српског народног позоришта у Новом Саду, говорио о протеклих готово 15 година које је провео у Новом Саду, опраштајући се од свог ансамбла, пријатеља, публике, јер како рече, време тече у новом смеру.
Иза овог посвећеног балетског уметника је предани новосадски уметнички рад: „Пипи Дуга Чарапа”, „Кармен”„Грк Зорба”, „Мадам Батерфлај”, „Ромео и Јулија”… Шта је пресудило да баш српску Атину изаберете за своје балетске искораке, за „Политику” каже:
– У Италији сам имао срећу да похађам специјализацију код маестра Бориса Тонина, који је својевремено радио у Балету Српског народног позоришта. Веровао је у мене, препознао мој сензибилитет који је попут новосадског и увео ме је у ово позориште. Верујем да је плесачима свако позориште дом, и управо са тим духом сам стигао у Нови Сад, а када сам се ту нашао… Дошао сам из великог, динамичног града, из Рима, и нашао сам се овде, у граду који је заиста по мери човека, где је све на дохват руке, без саобраћаја, без редова у банци, за мене је то било проналажење сопственог простора. Наравно, сада су ствари другачије, али и даље задржавам онај први унутрашњи утисак који ми је овај град оставио. По природи сам склон сазнавању, посебно културном, тако да ме је све занимало, а Нови Сад има много тога да понуди.
Непосредни Ђулио Милите лако је нашао заједнички језик са својим новосадским колегама. Истраживао је тајне Војводине, шетао поред Дунава у паузи између рада у пробној сали и на сцени.
– Играчи свако позориште у којем играју сматрају својим домом, тако да језик игре руши сваку границу међу људима. Упркос културној и друштвеној разноликости, пронашао сам особе веома сличне себи, али и оне потпуно различите, а опет сродне душе. Свакако, разлике су ме одмах одушевиле. Неретко, када су ми била потребна објашњења и помоћ, колеге су увек биле на располагању. Наравно, Војвођани имају свој темпо, али лако се прилагођавају. Делити посао и пријатељство било је мало тешко будући да са колегама проводим већину времена. Делимо страсти, радости, успехе, па чак и неуспехе, сузе и болове. Неке од својих колега могу сматрати не само пријатељима већ и породицом. Овде нема разлике између Срба, Италијана, Енглеза, Румуна, Јапанаца, Бразилаца… Штавише, искуство у ансамблу нас много обликује, научимо да поштујемо ближњег у потпуности, да дишемо готово заједно, а да останемо јединствени, каже наш саговорник и додаје:
– Солистички рад, насупрот томе, води до изузетне интроспекције, покушавате да превазиђете своје границе. Имао сам среће у овоме јер сам имао репетиторе који су успели да пронађу у нама оно најбоље. Оно што је Баланчин рекао заиста је тачно: разлика између рудара и плесача је у томе што плесач мора бити и леп. Што се мог посла тиче, увек сам се трудио да дам све од себе, понекад са границама, али, авај, људи смо. Да ли сам могао добити више? Можда, али по коју цену? Одувек сам давао предност доброј изведби а не својим интересима и стога сада могу мирно да се повучем и оставим места новим играчима.
Изузетно је много анегдота, уверава нас Ђулио Милите из периода његовог живота у Новом Саду. У Италију ће понети 15 година искуства стеченог на сцени СНП-а, разнолико и заиста богато образовање.
– Понећу незаборавне мирисе процветалог Дунавског парка у пролеће, кафе из локалног кафића, бритке тонове уличних свирача и загрљаје својих пријатеља. Наставићу да пратим своје страсти, своју природу и свој унутрашњи глас. Иако ћу заувек носити плес у себи, верујем да треба да будемо скромни према себи и да препознамо када је дошло време да урадимо нешто друго. Не због тога што више не можемо да плешемо, већ једноставно зато што имамо нешто друго да понудимо. И као што је неко већ рекао: „Никада ниси престар за плес, остариш онда када престанеш да плешеш”, тврди Ђулио Милите.
Борка Голубовић-Требјешанин, Политика Online, 9. јун 2023.