Снага експресије и лирска доживљеност

Свој београдски успех режије и кореографије балета Крцко Орашчић Чајковског, марта месеца ове године, Константин Костјуков поновио је на сцени СНП-а у Новом Саду поставивши балет Ромео и Јулија Сергеја Прокофјева, а по истоименој Шекспировој трагедији. Премијерно извођење понудило је публици питку и естетски обликовану представу, прецизно дефинисану стилским оквирима ренесансне епохе, језиком неокласике, којом је Костјуков кореографски градио, на себи својствен начин, овај балет, успевши да од првих играча али и целог ансамбла измами снагу експресије помешану са лирском доживљеношћу и изражајношћу. Тако је ова захтевна и драмски обојена симфонијска музика Прокофјева, у редитељу и кореографу Костјукову добила верног тумача. Сачувавши најважније делове ове Шекспирове трагедије, уз поштовање либрета који су сачинили Леонид Лавровски и Сергеј Радлов, богато и маштовито је разигравао представу занимљивим сценским упризорењима, попут упечатљивих сцена мачевања завађених страна, које обилују не само наговештајем зле коби и насилништвом, него и благим хумором, и духовито и животно осмишљеним кореографским детаљима.

Креативни тим представе, Микица Јевтић диригент, Саша Сенковић сценограф и Мирјана Стојановић Маурич костимограф, следили су његове ауторске замисли, што је допринело кохерентности представе у којој су, с обзиром да се ради о балетској интерпретацији Шекспирове драме, главну „реч“ имали ансамбл играчи и протагонисти.

У првој подели складан млади плесни пар Ана Ђурић у улози Јулије и Ливиу Хар као Ромео, а затим миљеник публике, првак Балета Андреј Колчериу, играч високих и лаких скокова (просто лебди у ваздуху), у сјајно осмишљеној улози проблематичног и агресивног Тибалта, која је носила печат изузетно извајаног карактера, уосталом као и пластично осмишљен лик Меркуција у извођењу изванредо разиграног Такује Симитома.

Виспреног и лаконогог Лучијана Пушкаша публика је доживела као Бенволија, Давида Груосоа као надменог просца Париса (у другој подели као враголастог Меркуција), Јелену Вукадиновић као простодушну дадиљу, а импресивну Мају Грњу, првакињу Балета, као грофицу Капулет, док је Милутин Петровић сугестивно одиграо лик робусног и насилног оца, грофа Капулета.

Млада и талентована солисткиња Балета Ана Ђурић, премда у почетку представе помало у грчу, вајала је Јулију топло и с градацијом, објединивши својим драмским и плесним изразом, чедност и несташност устрептале, младе, заљубљене девојке и зрелост жене спремне зарад љубави да донесе судбоносну одлуку. Лаких скокова, сигурних вртешки, глумачки уверљива и лирски разнежена она је у дуетима са партнером Ливиу Харом била убедљивија у другом чину (сцена у соби након ноћи проведене са Ромеом и драматична сцена смрти у гробници). Њен партнер Ливиу Хар у лику Ромеа, својом изражајношћу досегао је лиричност љубављу обузетог младића, а својом играчком зрелошћу и техничом прецизношћу испољио је врсне квалитете како у соло деоницама тако и у дуетним наступима.

У другој подели насловних улога, 23. априла публику је својим наступом одушевио јапански играчки пар Асука Маруо (драмски и плесно целовита Јулија) и већ поменути Такуја Сумитомо (нежан и осећајан Ромео) који су трагичну љубавну сторију отплесали технички супериорно, драмски доживљено у широком распону емоција.

Играчи ансамбла су током читаве представе били на висини свог плесног задатка.

Мобилна сценографија Саше Сенковића, ликовно обогаћена упризорењем веронских тргова и архитектонско-пејзажних простора у перспективи, наликовала  је класично постављеним сценама балета Ромео и Јулија, с изнимком упечатљиво, огољене сцене одра на “отвореном“ која симболизује космичко ослобађање сједињених душа несрећних љубавника. Оригинални и у широкој колористичкој лепези, костими Мирјане Стојановић Маурич били су примерени епохи ренесансе. Диригентска палица Микице Јевтића успешно је објединила симфонијско дело Прокофјева у извођењу оркестра СНП-а са наступом играча на сцени.

Снежана Субић, Дневник, 5. мај 2014.


СА ДРУГЕ СТРАНЕ ЗАВЕСЕ

Кад Ромео љуби Јулију пред „лалама“

Сви познајемо чувену Шекспирову драму, коју је Сергеј Прокофјев обојио мајсторском музиком о љубави, мржњи и смрти. Балет Ромео и Јулија „свевременска“ велика и трагична љубав из времена ренесансног италијанског града Вероне, остварен је на Великој сцени Српског народног позоришта, у премијерном приказивању 17. априла а репризном 23. и 24. априла.

Тражећи свој кореографски израз, пратећи Шекспировско-Прокофјевски савршен стваралачки спој кореограф Константин Костјуков, гост из Београда, ствара дајући свој одговор на већ постављене вредности веронских збивања, издвајајући емотивна стања његових јунака најбитнијим, у контексту сценских догађања.

Једноставност игре ансамбла одавала је истовремено утисак чистоте и стилске углађености, што је чинило добру позадину за несметану разиграност солистичких партија. Водеће улоге Ромеа и Јулије на премијерном извођењу тумачили су Ана Ђурић и Ливиу Хар, а на репризном, своју премијеру играли су Асука Маруо и Такуја Сумитомо. Оба пара имала су незаобилазну љубавно-трагичну потцртаност ликова: Ана и Ливију у једноставности израза и истакнутој визуелности играчких појава а Асука и Такуја, чистог играчког корака, снажних емотивних излива у јединствено биће љубави и смрти.

У први ред извођачких ликова уплиће се и игра Меркуција у лепези изванредних расположења, у изузетном наступу Такује Сумитома (на премијери). Суровост, гнев и осветољубивост красили су Тибалта у агресивном играчком и глумачком тумачењу Андреја Колчеријуа на премијери и Семјуела Бишопа, као алтернације ове улоге, на генералној проби. Истиче се једноставност и креативност Лучијана Пушкаша, у улози Ромеовог друга Бенволија, савршена појава и глумачка доживљеност трагичног у лику Грофице Капулет Маје Грње, и последњи покрет руке самртне Јулије ка звезданом небу, изнад гробнице, са поруком о моћном трајању Љубави у неком далеком могућем сазвежђу.

Листа за похвале није исцрпљена, јер мало је било недорађених ликова, грешака у корацима, недовршених кореографских и других решења, али било је видљивих и спорних… Једна од крунских сцена, љубавни сусрет испод балкона Јулијине куће, кореографски поједностављенији, без оптерећујућих дуетних захвата (подршки) могао би љубавном пару дозволити још слободнији приступ емотивном и личном у њиховом односу. Сцене трагичног краја у гробници су на моменте подвучене прејаким покретима и корацима већ „мртве“ Јулије и у сузама за вољеном, очајног Ромеа.

Добар саговорник у склопу целокупног уметничког опуса представе био је оркестар, са диригентом Микицом Јевтићем. Костими Мирјане Стојановић Маурич у стилу, боји и материјалу пријали су оку гледаоца и појачавали вредности сценских догађања. Сценографија Саше Сенковића играла је са целокупном представом и допринела „визуелном дочаравању драматике времена о којем је Шекспир писао“.

Подмлађени ансамбл Балета СНП-а, интернационалан у мушком делу, чини снагу нашег играчког театарског деловања и драгоценост за даљу креативност и нови снажни доживљај на балетској сцени Српског народног позоришта.

Ксенија Дињашки, Новине новосадске, 25. април 2014.