Реч редитеља

Прозно ткиво романа Искупљење Бранимира Шћепановића вишеслојно је и уобличено модерном техником приповедања којом се осветљава трагикомична донкихотовска борба с ветрењачама мрака и лицемерства. Представа кроз причу о малом човеку, Григорију Зидару, провлачи тешко, страствено и халуцинантно размишљање; визију невиног и прогоњеног човека који у окрутном огледалу друштва чита његов распад али истовремено и обману сопственог постојања. Све је ту у двојству и двострукој противуречности: заједљивост и сажаљење, страх и мржња, љубав и издаја, разобличавање једноумља и лажно херојство. Демистификацијом и разарањем митова једног, односно свих система, говоримо и о великој превари историје коју пишу победници, о обмани једног времена које се рефлектује и у нашој стварности.

Реч драматурга

Прича о случајној саобраћајној незгоди која једног „камионџију златног срца“ доводи до вароши у којој затиче властити споменик, прераста у запањујућу лавину која ће заувек променити, не само његов, већ и животе оних које је срео у том „дупету од света“. Тамо обитавају људи који су слика духовног сиромаштва и који су спремни да сваку боју посиве зарад личних интереса. С једне стране, ту су интимна сећања главног јунака која га позивају на побуну и буде из мртвила. Насупрот њима, стоје сви они којима није потребан човек који је жив – именом, презименом, делима и постојањем – дочекује га маса којој је потребан мртав симбол. Зачудна шаховска партија, задата апсурдом почетне драмске ситуације, може да почне. У атмосфери која подсећа на Твин Пикс (дакле без јасне границе између јаве и кошмара), уз стално преиспитивање шта се заиста догодило, а шта не, сваки потез може да буде кобан. Сукоб појединца са системом (али и обрнуто) доминантна је тема драматизације. Та врста одмеравања снага је и иначе нешто што је приметно фасцинирало писца у свим његовим делима. Његова наоко безазлена и једноставна приповедачка вишеслојност постала је интегрални део драмског предлошка како би се изоштрила судбина човека чији се идентитет другима чини као лична увреда. Његово постојање друге подсећа на њихову неоствареност. Његова инатна снага их разјарује. Његова моћ да се здравим разумом успротиви неистини, оштри чула њихове пасје природе која не преза ни од чега. Ретроспективне и поетичне секвенце из романа задржане су у приповедачком тону (оне су одјек сукоба тренутака из прошлости и садашњости), као и дијалози које неретко боји ироничан и опори хумор настао из очаја. Тај „коментаришући“ глас је ту да би одзвањао као ехо, као сведочење о једном затвореном свету који није склон променама, где је све подметнуто и лажно, где појединац да би уопште наставио да постоји, парадоксално, мора да се одрекне сопственог постојања. Да се помири с тиме да је истина можда само илузија истине, да се не зна ко су прави а ко лажни хероји, да се не зна чија су сећања проживљено истинита, а чија су мутна, фабрикована и нечасна. Или не?