ИСТОРИЈАТ ДРАМА

1861-1914.

Српско народно позориште основано је као драмско позориште, самим тим је Драма основана кад и само Позориште.

До Првог светског рата у СНП је одиграно 630 драмска дела на основу 392 домаћа и страна писца. У условима такве хиперпродукције када су понеки комади имали само премијеру, неки две-три, а мањи број више реприза представе су припремане веома брзо. Такав начин припремања представе не може се говорити са аспекта режије. Пре би се могло говорити о постављању основних кретања (мизансцена) које би, углавном, на неколико проба после наученог текста, радио први глумац у договору са осталим. Тако су представе припремали Јован Ђорђевић, Антоније Хаџић, Димитрије Марковић, Лаза Телечки, Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Андрија Лукић, Веља Миљковић, Димитрије Спасић, Милош Хаџи Динић, Коча Васиљевић и други. Преовлађивао је патетични, романтичарски стил глуме.

Чланови првог глумачког ансамбла били су: Димитрије Ружић, Димитрије Марковић Кикинђанин, Никола Недељковић, Коста Хаџић, Михаило Гавриловић, Михаило Рац(ковић), Младен Цвејић, Стеван Чекић и Драгиња Поповић (касније Ружић), Љубица Поповић, Милица Грунчић и Никола Зорић. До Првог светског рата на сцени Српског народног позориштља играли су и: Лаза Телечки, Марија Недељковић, Никола Рашић, Ђорђе Пелеш, Ђура и Марија Рајковић, Илија Станојевић Чича, Димитрије Спасић, Милош Хаџи Динић. Коча Васиљевић, Веља Миљковић, Павле Маринковић, Милева Рашић, Милица-Милка Гргурова, Софија Поповић, Димитрије и Љубица Коларовић, Марија Цветковић, Тинка и Андрија Лукић, Пера и Јелисавета Добриновић, Марта Тодосић, Милка Марковић, Даница Метејић, Јефта Душановић, Драга Спасић и многи други. У овом периоду СНП је било расадник одличних глумаца од којих су многи од њих наступали с великим успехом у Хрватском народном казалишту у Загребу и Народном позоришту у Београду.

У то доба буђења националне свести веома је био важан репертоар СНП. Репертоар до 1914. био је разноврстан. Само у првих шест месеци се ослањао на национални, а после су се давала драмска дела са сцена позоришта у Бечу, Будимпешти, Загребу и Београду, и нешто мало и са репертоара немачких и мађарских путујућих трупа која су гостовала по Војводини. Велики успех код публике имали су комади са темом из српске националне историје. Недостатак домаћег драмског текста надокнађивали су посрбама – ликови у страним драмским текстовима добијали су домаћа имена, а радња се премештала у српска места, са нагласком на српско родољубље. Најпопуларнији су били комади са националном тематиком, углавном трагедије и драмски прикази инспирисани средњевековном и новијом историјом као што су Смрт Уроша V Стефана Стефановића, Милош Обилић (Бој на Косову) Јована Суботића, Хајдук Вељко Јована Драгашевића и други. Поред тога, изузетно популарни су били такозвани комади са певањем, попут драматизација прозе Стевана Сремца – Зоне Замфирове и Ивкове славе (музика Стевана Мокрањца), Ђида Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака (са музиком Даворина Јенка), те Коштана Борисава Станковића (музика Стевана Мокрањца), која ће се одржати на репероару до новијег доба, затим Војничког бегунаца и Циганина Еде Сиглигетија, Старог баке и његовог сина хусара Јожефа Сигетија, Сеоског лолу Емериха Тота и других. Преводилачка делатност је у то време била веома интензивна – неретко се догађало да се савремени француски или немачки текст нађе на репертоару неколико месеци после светске праизведбе.

Од домаћих драмских писаца највише су били заступљени: Јован Ст. Поповић, Атанасије Николић, Лазар Лазаревић, Јован Драгашевић, Јован Суботић, Лаза Костић, Ђура Јакшић, Матија Бан, Ђорђе Малетић, Драгутин Илић, Милорад Шапчанин, Веља Миљковић, Бора Станковић, Илија Округић Сремац, Јанко Веселиновић, Драгомир Брзак, Бранислав Нушић, а од иностраних: Шекспир, Молијер, Шилер, Голдони, Ибзен, Гете, Мејак и Мијо, Хауптман, Скриб, Лабиш, Диманоар, Денери, Сарду, Судерман, Шарлота Бирх-Пфајфер, Карло Оберњик, Шандор Лукачи и многих других.

1918-1941.

Први глумачки ансамбл углавном се састојао од предратних чланова: Љубица и Милош Хаџи Динић, Даница и Коста Васиљевић, Милка и Михаило Марковић, Драга Спасић, Даница и Милан Матејић, Катица и Војислав Виловац, Ружа и Драгомир Кранчевић, Марта Тодосић, Марија-Мица Хаџић, Штефанија Ленска, Милева Бошњаковић, Савета и Јован Стојчевић, Пава Слука-Рајичић, Јулија Кучера, Димитрије Спасић, Добрица Милутиновић, Миливоје Живановић, Милорад Душановић, Васа Ивановић, Милка Марковић, и Пера Јовановићм, а касније су им се придружили и: Божа Николић, Марија Вера, Радослав Веснић, Пава Слука, Раденко Алмажановић, Александар Верешчагин, Зора Виловац, Светислав Савић, Драгољуб Сотировић, Станоје Душановић, Јован Харитоновић, Хијацинта-Цинта Вугринчевић-Харитоновић, Надежда Архипова, Рахела Ферари, Мила Левова, Томислав Танхофер, Јован и Мила Гец, Михајло Ковачевић, Ида Прегарц, Брана и Каја Цветковић, Станко Колашинец, Стојан Јовановић и многи други. Режија и обука будућих глумаца поверена је искусним глумцима: Милошу Хаџи Динићу, Димитрију Спасићу, Кости Васиљевићу, Александру Верешчагину, Јовану Гецу, Брани Цветковић, Милану Матејићу и другима.

Репертоар међуратног периода био је заснован и на домаћем и на страном драмском тексту. На репертоар су имали утицај, поред Народног позоришта у Београду, и репертоари страних позоришта, тако да је тада видљив јак утицај француског и руског репертоара. Од домаћих писаца највише су играни Јован Ст. Поповић, Бранислав Нушић, Бора Станковић и други. Највећи приход доносиле су представе рађене по делима мање књижевне вредности тако да су највећи део репертоара заузимали француски водвиљи јер су били и најпопуларнији.

1944 – до данашњих дана

Избор репертоара у првим годинама после рата био је међу најважнијим елементима позоришне политике. Циљ је био да се позориште приближи народу и да представе позитивно делују на народ, нарочитио да то буду комади са јасном политичком поруком у складу Комунистичке партије. Самим тим на репертоару се нису могли наћи комади међуратног периода: комедије лаког жанра, водвиљи, мелодраме…, а није био редак случај да су власти забраниле представу за коју се сматрало да угрожава режим. Тако су се на репертоару нашла дела са ратном тематиком, дела руских писаца и дела наше класичне драмске литературе, пре свега Јован Ст. Поповић, Бранислав Нушић и Боре Станковића. Већ почетком педесетих година, утицај државе на рад позоришта полако престаје, па је репертоар поново састављен од комада светских и домаћих класика. Убрзо на репертоар улази и савремена светска, али и савремена домаћа драма међу којима се нарочито истичу дела Мирослава Крлеже, Борислава Михаиловића Михиза,Александра Поповића, Љубомира Симовића, Јована Христића, Велимира Лукића, Душан Ковачевић, Синиша Ковачевић…

Најзначајна глумачка имена обележила су послератни рад Позоришта: Милан Ајваз, Љубица Раваси, Станоје Душановић, Рахела Ферари, Виктор Старчић, Олга Животић, Љубиша Иличић, Синиша и Љубица Раваси, Станоје Душановић, Олга Животић, Душан Животић, Славка Тошић, Жарко Митровић, Софија Перић-Нешић, Бранко Татић, Александар Стојковић, Славко Симић, Никола Митић, Стојан Јовановић, Милан и Славка Тошић, Петар Вртипрашки, Лазар Богдановић, Фрања Живни, Иван Хајтл, Миодраг Лончар, Витомир Љубичић, Стеван Шалајић, Ђорђе Јелисић, Велимир Животић, Раде Којадиновић, Велимир Животић, Илинка Душановић, Славко Ђорђевић, Анђелија Веснић, Милица Кљаић-Радаковић, Добрила и Драгиша Шокица, Драгутин Колесар, Заида Кримшамхалов, Милена Булатовић, Стеван Гардиновачки и други. У Београду је у јесен 1947. основано Југословенско драмско позориште и том приликом неколико чланова СНП је ушло у тај театар.

После рата је период стварања нове режије и у Позоришту је скоро увек био стални редитељ: Јован Коњовић, Јуриј Љвович Ракитин, Јосип Кулунџић, Бора Ханауска, Јован Путник, Миленко Шуваковић, Димитрије Ђурковић, затим Дејан Мијач, али су радили и многи гостујући редитељи.

Данас Драму СНП чини ансамбл изванредних глумаца који изводи представе по делима највећих светских и домаћих класичних и савремених писаца. У жељи да допринесе афирмацији младих талентованих драмских писаца Српско народно позориште је 2004. покренуло „Пројекат три” који је конципиран као фестивал нове српске драме, односно аутора који до сада нису извођени на домаћим професионалним позоришним сценама.

На основу доступне грађе и литературе текст саставила др Милена Лесковац.