Аутобиографије којих се домогнемо само су фрагменти непрекидног уништавања.
Филип Лежен

О неким својим књижевним ослонцима, Нушић је проговорио у хумористички интонираном аутопоетичком предговору Сумњивог лица, као и у својој приступној академској беседи посвећеној – Стерији. Називајући га српским Молијером, говорио је тада Нушић, велики ретор, ми га узносимо. Ако бисмо његов однос према Молијеру упоредили са сателитом који по васионском закону прати једно тело, он од тога тела не позајмљује светлост, он има своју сопствену светлост, он је има у себи и даје је од себе. И као што је Ла Фонтен, пун дивљења за Молијера, написао епитаф који гласи: „Овде почивају Плаут и Теренције, па ипак Молијер“, могли бисмо и ми за Јована Поповића рећи: „Он је наш Молијер, па ипак Стерија“. Ово би требало прокоментарисати парафразом реченице једног француског академика: Поводом Стерије, Нушић је говорио о себи.

Ипак, писцу у сличним ситуацијама не треба веровати до краја и слепо. Књижевна истина није очигледна. Нушић, на пример, каже да је Сумњиво лице написао 1887. или 1888. године, и да је четрдесетак година, због околности које описује на шармантан и ведар начин чамила на дну његове фиоке. Но, књижевни историчари претресли су сваки доказ, пратећи трагове, нагнути над детективске лупе, утврдивши да је комедија (као и многе друге Нушићеве) настајала у вишегодишњем процесу, да су Нушићева сумњива лица дуго тражила свога писца, и да се дефинитивно уобличила 1916. године, када је Нушић боравио у Француској као избеглица.

Све се то препознаје по зрелом и убедљивом стилу и конструкцији, који су обележили касније Нушићеве комаде. Претпоставља се да је писац, који је у то време доживљавао личне трагедије (смрт оца и сина), крио да се бавио тако неозбиљним послом, какав је писање нове верзије комедије.

И други детаљи из Нушићевих позних радова аутобиографског карактера често су непоуздани. Нушић је био велико причало, козер и, као аутентични хумориста, сваку уштогљену и намргођену ствар извргавао је спрдњи. Као старинске фотографије које су се накнадно ручно бојиле и улепшавале, неке призоре из свога живота, стари је писац приказао или препричао у комичном светлу, представљајући се као сопствени, карикирани јунак.

Будући млад и слободоуман, Нушић је у сатиричној песми „Два раба“ стао на жуљ краљу Милану Обреновићу, и због својих стихова осуђен је на две године затвора. Касније је помилован, па је у пожаревачкој тамници провео око три месеца, а не годину дана како је сам тврдио. Слушајући Нушића, човек би помислио да је он своју невољу подносио весело. Још се препричава како је надмудрио управника затвора (који је, попут Јеротија Пантића, читао затвореничка писма), пишући тадашњем министру полиције и обраћајући му се као рођаку. У стварности, боравак у тамници оставио је у Нушићевој души дубок траг, из затвора га нису спасле његове обешењачке смицалице, него понизне молбе Нушићевог оца краљу. Ипак, комедиограф се мргодном монарху осветио, додуше касно, у Сумњивом лицу, када се у дидаскалијама за други чин појављује на зиду слика краља Милана. Али краљ одавно није био краљ, па су неки критичари пишчев потез сматрали накнадном храброшћу, а други, чак, Нушићевим режимским кукавичким гестом којим се оградио од примисли да је лоша, корумпирана и сумњива власт идентификована са личношћу тадашњег владара.

Цео је Нушићев живот исправно видети у том двојству. Писац се често делио, дању показивао докторџекиловско лице благог и доброћудног хумористе, а ноћу мистерхајдовску страну оштрог, бескомпромисног сатиричара. Када је изашао из затвора, сâм је молио од краља посао, и добио га у дипломатији. Касније је, у времена милости, бивао управник државних позоришта у Новом Саду, Сарајеву, Београду, постао академик, а између тога четири пута пензионисан, често без пара, нападан са разних страна.
Али можда је управо то супротстављено искуство ревносног државног чиновника и писца који слуша само свој таленат, његов почесто несрећан живот, од којег би, речено је, правио зашећерену, увесељавајућу причу, довело до тога да се Нушић огледао и у трагедији и у комедији, и да је, држећи личне ствари у државној фасцикли (као какав срески писар), упознао живот непосредно, до дна. У једној здравици, упоређујући се с Гогољем, Нушић је казао: Он се и смеје и плаче у својим делима, он пати и ради; у нашем малом народу ја у томе личим на њега; видим и озбиљну и комичну страну живота, ја се и смејем и плачем.

Ето, такво двополство присутно је код многих великих писаца. Шекспир је, на пример, тако добро залазио и у женску душу да понеки и данас верују да је песник Хамлета био жена! За нашег Нушића тешко би било нешто слично рећи, али свакако се женама приближавао веома близу, био је, наиме, њихов обожавалац, и његов живот су мало-мало потресале љубавне афере. На земљиној кугли постоје три пола: северни ледени пол, јужни ледени пол и – женски пол, говорио је Нушић, увек спреман за освајања и истраживања. (Наравно, оног пола који му је био при руци!)

Ипак, са стварима срца није се увек шалити. Многе је своје љубави Нушић са хумором описао, али је прећуткивао болну рану из младости, љубавну епизоду достојну заплета комедије. Елем, нешто пре него што се обрео у затвору, Нушић се заљубио у (верујемо) љупку госпођицу Милицу Терзибашић. Али њихова љубав није била постојана као она Ђоке и Марице. Док се Нушић бактао са намргођеним судијама, девојка се разболела, млади песник замолио је свог пријатеља – лекара да се брине о болесници, и овај је тo чинио тако ревносно, просто се није одвајао од њеног кревета, и кад је Милица оздравила – удала се за лекара, како то већ бива у неком јефтином комаду, или у тегобном, ироничном животу.

Нушићева Аутобиографија остала је далеко од његових комедија. Ипак, забаве ради, није згорег поменути детаљ из Нушићевог живота, највећма сумњив. Наиме, Јеротије Пантић је полицајац и бивши поштар. Игром судбине, када је 1912. године мобилисан, резервни каплар Бранислав Нушић прво је одређен за шефа војне поште, али је, стицајем околности, прекомандован и постављен за шефа војне полиције у Скопљу! Ево једне повратне лопте, писцу, који јесте нека власт у својим делима.

Изврстан познавалац паланачког менталитета (чији примерци, на први поглед, прекорачују сами себе, спремно се кондирећи, а у суштини се плаше новог), Нушић је моћно језички устоличавао и већ виђеним, класичним, и особеним, нушићевским средствима. Нушићева комика прoистиче из његовог живог, врцавог, народног језика.

Исмевајући непролазне, можда вечите, људске мане, Бранислав Нушић је лако добацио до нашег, и даље прилично сумњивог времена.

Ласло Блашковић