Ода једне супкултуре

Они пију, пуше, дрогирају се. Свако мало заврше у затвору. Не прате моду. Они су све оно на шта ћете упозоравати своју децу, а, ипак, ено их, мрдају на сцени Српског народног позоришта, у представи „Хај лајф“ Лија Мекдугала, коју је као својеврсну оду „Здрав(о) живот(е)!“ режирао Никола Завишић.

Дик, Дони, Баг и Били су сјајни супкултурни антијунаци заробљени у овисништву, а заправо ослобођени стега свакодневног живота – побуњени, болесни, неприлагођени, како вам драго.

Драмски сиже приче Лија Мекдугала иде ка томе да би и ова фантастична четворка једним послићем да реши све своје проблеме, али ништа од тога није клише у црнохуморном ремекделу канадског аутора из 1996, (Исте године Дени Бојл снима „Трејнспотинг“!). Ликови детаљи, дијалози, приче, аутентичност…

Дик (Игор Павловић) је мастермајнд, у затвору су га звали Управник, Баг (Ненад Пећинар) је мистер мускуло, у затвор је једини ишао и због убиства, Дони (Иван Ђурић) је бриљантни лопов меког срца и бубрега, а Били (Марко Савић) тек што осваја нова искуства. Није био у затвору. Треба ли рећи како ће да прође њихов савршени план да опљачкају све банкомате у граду, па и шире?!

За глумачку игру каква се само пожелети може, редитељ Никола Завишић није само потрефио праву атмосферу, него је и креирао баш оно што им треба – затворену изоловану целину која може да представља цео свет.

Замрачење кад се ликови фиксају, иначе пригушено светло, три диско кугле различитих величина, смерова и брзине окретања, услед чега оне тачкице делују разбацано и хаотично, неки су од светлосних ефеката.

Сцена разбијене логичности организације (сценографија Жељко Пишкорић и Никола Завишић), попут собе џанкија, пуна је предмета за које ликови запињу, којима се гађају, који су ту и које замишљају. У сваком часу погодна за трансформацију.

А заправо, звук је био помоћно средство с којим је редитељ највише радио. Нешто налик на мрачно усепловани диџериду као подлога за „хај“, а чист рокенрол за „лајф“. Централни мотив – грамофон и ето одговора на морфијум који користе – и једно и друго је давно превазиђено, а ипак тако чисто и топло, сигурно и заштићено, из визуре ликова и идеја комада.

Захваљујући вештом редитељу и беспрекорно одабраној гардероби (костимографија Марина Сремац), глумци су се, као и даље недвосмислено најважнији састојак свог позоришног урнебеса, савршено утопили у боје представе. Они су не оживели, него одживели сваки њен део, сваки трзај сна до коначног, кошмарног буђења, са ове стране стварности.

Игор Бурић, „Дневник“, фебруар 2013.