Тамо где смо остали – у Пожару

Сећате ли се да је публика икад цео минут остала тиха након завршетка представе? Звучи кратко?… Пре него што наставимо, важно је направити осврт на два догађаја која су условила стварање ове представе…. Нови Сад је проживео (и и даље живи) колективну трауму као последицу трагедије која се десила и поновила. У пожарима у кафићу Лаунџ (2008) и дискотеци Контраст (2012) погинуло је четрнаесторо младих људи. То је највећи број мртвих у једном дану још од погрома ’42. Међутим ово није само локални проблем, јер систем који јесте главни кривац за ове трагедије (о томе касније) функционише на нивоу целе земље. Ако би неко желео да се информише о Контрасту и Лаунџу морао би да зарони дубоко у блато српских медија пуно дезинформација и полуинформација. То је озбиљан, али узалудан детективски посао јер причи недостаје епилог. На трагедије се полако заборавља и, ако је оштра контрола клубова и била покренута непосредно након што су се десиле, то је брзо престало. „Најтлајф“ наставља да функционише као и до тада, лудо и незаборавно, и остаје само нада да се нешто слично неће поново десити. Идеја да се овај дијалог успостави поново, и то у позоришту, настала је како би се спречио заборав, али и како би се указало на личну одговорност свих чланова друштва.
Представа Пожар настала је као ауторски пројекат Мије Кнежевић (која потписује и режију) и Момчила Миљковића… Занимљиво је да редитељка препознаје да је потребно поставити овакве „тешке” теме на сцену – како сама каже: „Позориште има право да иступи и проговори о реалности трагедије”.

Овације на премијери представе „Пожар. Лаунџ/Контраст или Тамо где смо остали“ – Позоришни споменик настрадалима
„Пожар” у Српском народном позоришту
Театар и јавност
Гледам, дакле, постојим: „Пожар. Лаунџ/Контраст“

Пожар има свеж и оригиналан текст, аутори су млади, тема и поступак савремени тема, а све заједно је једна јединствена представа. Претежно млади, тек свршени глумци, заједно са неколико старијих колега чине врло компактан ансамбл. Глумачку екипу чине: Лидија Стевановић, Драгиња Вогањац, Миодраг Петровић, Сања Ристић Крајнов, Сања Микитишин, Нина Рукавина, Алиса Лацко, Марко Савковић, Димитрије Аранђеловић, Стефан Вукић, Марко Савић, Зоран Богданов, Душан Јакишић и Драган Којић.
Текстуални предложак Пожара настао је драматуршком адаптацијом разговора са стварним људима који сведоче о својим аутентичним искуствима у вези са ова два догађаја. Дакле, као документарац на сцени. Пожар, конкретно, настао је као резултат озбиљног истраживачког рада, скупљања података, разговора са родитељима, преживелима, са циљем да реконструише догађаје и дође до истине о њиховим узроцима. Доказ о расту представе, као и о помаку који је у друштву направила већ у својој развојној фази, јесте писмо (прочитано у склопу представе) којим је наш архитекта из иностранства ступио у контакт са ауторима. Он, као стручњак за противпожарну заштиту, врши анализу пожара у Контрасту и открива нове податке, који се обрађују у представи.
Поставља се питање –зашто је улога истраге препуштена позоришту?
У једном тренутку износи се и оригиналан материјал – снимљени разговори са ватрогасном службом – у ком представа добија најјезивији одјек реалности. Глумци говоре у име интервјуисаних (преживелих, сведока, родитеља и пријатеља настрадалих), тако да представа прелази у неку врсту колажа разних искустава. Не проживљавају већ представљају, али са огромном количином емпатије и осећања. Готово нико од њих не игра само једну улогу, прелази из једне у другу улогу су суптилни и неназначени, али ипак не стварају конфузију код публике.
Редитељски поступак тежи да искористи тело глумца уместо да на сцену доводи непотребну реквизиту и тиме ствара одређену врсту игре, а у исто време публици даје потребан заклон од реалности приказаног. Глумац Марко Савић, у улози ватре пење се по на поду нацртаном степеништу, шири се, напредује и – под своје узима друге, који му се придружују лупкањем по поду – реалном имитацијом пуцкетања ватре.
Сценографија је сведена и у служби редитељске замисли. Место злочина црта се кредом по поду, полицијска трака у једном тренутку дели сцену на два плана, сцена се лако трансформише. Представа је подељена, стилски и временски, на два дела – сваки се бави по једним пожаром. Међутим, како и сама редитељка каже да су ова два догађаја заправо иста трагедија, они се и у представи преплићу тако што је отвара прича о „Тамарином закону” (који је грађанском иницијативом донет тек након што је изгорео Контраст), да би се ретроспективно вратила на прву трагедију – Лаунџ. Рупе у закону које су довеле до пожара, „Тамариним законом” су делом попуњене. Иако представа постоји као одређени споменик жртвама, упућивање на грешке система и опасност у којој се сви налазимо био је крајњи циљ аутора, па тако и подсећање на успех ове грађанске иницијативе на самом почетку можда говори да време за покретање промене није прошло.
Иако нема класичну структуру, те се и не може говорити о кулминацији у правом смислу те речи, сцена у којој представа најнепосредније преноси сав ужас због ког је настала, није монолог родитеља, већ предочавање хаоса бирократије о који свакодневно лупамо чела док га неки други користе да нестану у анонимности и избегну преузимање одговорности. Хрпе папира које преплављују сцену стварају осећај изгубљености, некомпетентности човека да се носи са свим захтевима система, али и његову мањкавост која у мноштву правних аката дозвољава пропусте. Управо овај „бирокартски” део представе сведочи о свеобухватности и дубини истраживања аутора, који су морали добро да иступе из редовне улоге драмског уметика, преузимајући на себе послове државних органа који су заказали. Први део је, можда, могао да се заврши овом и визуелно ефектном сценом. Међутим, он се завршава монологом Лидије Стевановић која говори у име родитеља настрадалих. Ово је можда и најслабији део јер представља завршницу једне целине и уместо да нас ефектно остави у осећању лицне угрожености он поново буди емпатију, а темпо и енергија представе падају.
Карактер камерне сцене, упаљена светла у публици, наглашена упућеност глумаца на публику, доприноси осећају заједништва – сви смо укључени у оно што нам се одвија пред очима и треба да створимо однос према томе као заједница. Ако се питате може ли уметност нешто да промени, неопходно је да погледате Пожар.
Потребно је вратити ову тему у свест грађана зато што непостојање стандарда – правних, безбедносних, моралних утиче на све и свја и крајње је време да се о томе прича. Систем не функционише као целина и његови органи могу заувек да пребацују кривицу једни на друге и да се одричу одговорности (да ли ово некоме заиста звучи нереално?). Нисмо заштићени ни на који начин и једини разлог зашто већ не паничимо јесте што тога нисмо свесни. Ипак, представа ни у једном тренутку не склизне у тражење одмазде, нити у патетику – она једноставно нуди причу о једном аспекту стварности, који не сме бити заборављен…
На самом крају представе глумци плачу док изговарају могућу будућност четрнаесторо умрлих и вичу да би преко плача остали разговетни. Нестају у облаку дима противпожарног апарата. Настаје мук – цео минут тишине.

Одломак из текста: Мина Петрић, 28. септембра 2016.