Повратак Катарине Измаилове

Славећи сто година од рођења новосадског композитора Рудолфа Бручија, СНП је у свој репертоар уврстило његово последње балетско дело Катарина Измаилова. По новели „Леди Магбет Мценског округа“ Николаја Љескова, либрето, режију и кореографију остварио је београдски уметник Димитрије Парлић, чија се стогодишњица од рођења прикључује  слављеничком догађају.

Након праизведбе Катарине Измаилове 27. новембра 1977. г. у београдском Народном позоришту, остали су многобројни осврти, позитивне критке и похвале о музици, кореографији и игри балетског ансамбла, где је славећи двадесет година проведеног на сцени, Вишња Ђорђевић имала доминантно место.

Већ истакнута значајем за савремену југословенску позоришну игру, незаборављеног успеха, Катарина Измаилова је на новосадску сцену ушла на „велика врата“. Кореографију је за ову прилику пренео са пажњом и поштовањем првак београдског балета Константин Тешеа.

Новела Н. Љескова, узбудљива и сурова шекспировска прича, о жени која је, тражећи љубав и срећу, постала прељубница и убица, инспирисала је два талентована, искусна и већ призната уметника, да на посебан и нов начин створе дело трајне вредности.

Новосадски балет није лако усвајао музичка, кореографска и стилска обележја новог задатка. Драматика Бручијеве музичке мисли и Парлићеви савремени плесни облици, тражили су потпуну посвећеност свих извођача у времену потраге за истином о животу Катарине Измаилове.

Премијерно вече на новосадској позоришној сцени истакло је квалитет учесника свечаног догађаја: звук истинске бручијевске музике, функционалну сценографију, прилагођена костимска решења и Игру као стожер визуелно-наративног сценског спектакла. Ансамбл балета је својим наступима давао оквир и психолошку подршку солистичким партијама. Између већ познатих и потврђених солиста балета, носилаца главних улога, нашу наклоност привукла је млада првакиња новосадског балета Ана Ђурић. Поистовећујући се са ликом Катарине Измаилове, Ана открива своју вишеслојну уметничку надареност. Лепота и техничност Аниног тела, снажна емотивност и глумачка експресивност потврђују комплетност њене уметничке личности.

Праизведба Катарине Измаилове у Београду 1977. године била је изазов у стварању новог југословенског музичко-плесног стила, а премијера у Новом Саду 2017. године поглед у прошлост са поштовањем и одобравањем.

Ксенија Дињашки, „Степарт“, јун 2017, бр. 46


БРУЧИ И ПАРЛИЋ НАШИ САВРЕМЕНИЦИ
Поводом премијере балета Катарина Измаилова у СНП-у

Премијерним извођењем балета „Катарина Измаилова“ на оригиналну музику Рудолфа Бручија у кореографији и режији Димитрија Парлића, иначе аутора либрета овог драм-балета уобличеног према новели „Леди Магбет Мценског округа“ Н. С. Љескова, СНП одало је омаж двојици великана наше музичке и балетске сцене, а поводом обележавања стогодишњице њиховог рођења. Тиме је текући репертоар Балета СНП-а обогаћен представом која је, након четрдесет година од праизведбе на сцени Народног позоришта у Београду, у пуном сјају доживела своју уметничку реконструкцију и аутентичну интерпретацију, захваљујући балетском прваку Константину Тешеи, који је играчима пренео Парлићеву поставку.

Балет „Катарина Измаилова“ је психолошка драма шекспировске снаге о моралном суноврату жене заробљене традицијом и провинцијском досадом,обузете љубавном страшћу, чија рука не преза да посегне за животима четворо људи који ће јој се испречити на замишљеном путу ка срећи. Таворећи у свакодневној животној колотечини, изложена пресији патријархалног окружења које не признаје, Катарина живи тренутке недозвољене љубавне страсти паралелно са тренуцима бекства у соспствену подсвест-савест, која је прогања до самоуништења.

И Бручи и Парлић у изванредном садејству и прожимању својих уметничких идеја и визија, створили су компатибилну визуализацију драмске радње и психолошких стања главне јунакиње. Бручи енергијом савремене музичке мисли исказане мешавином лиризма и снажне експресије којом кристално јасно осликава не само атмосферу душевног стања главног лика већ и атмосферу амбијента и динамику тока драмског дешавања, а Парлић мајсторски вођеном режијом, опредељен за језик класичне игре обојене експресијом иманентном за његове кореографије које носе лични печат на пољу савремене игре.

Овај целовечерњи балет у два чина и три слике одвија се у затамњеној атмосфери црног фона позорнице, наговештавајући злослутност. Минималистичко сценографско решење вишенаменског простора подељеног у два дела, сцену и хоризонталну галерију повезану са њом мердевинама, Парлићу је омогућило да драмски истовремено укршта реалност и фикцију главне јунакиње али и да нагласи снагом експресије колективне сцене голготе сибирских изгнаника.

Парлић је стваралац-филозоф истанчаног сензибилитета и његови балети су познати по особеном промишљању Ероса и Танатоса. Смрт је датост са којом се овај наш велики кореограф „поиграва“ указујући на њу као извесност након свих наших жвотних уздигнућа и посртања.

Протагонисти балета Ана Ђурић – Катарина, Андреј Колчерију – слуга Сергеј, Ливију Хар – свекар, Давид Груосо – муж, Олга Аврамовић – Катаринина визија, Верица Козарев Кларић – Аксиња слушкиња, Дуња Лепуша – Соња робијашица и Љиљана Јокановић – нећак, досегли су, с малим осцилацијама, свако у свом домену улоге, коректну драмску изражајност и плесну експресију.

Бравурозна у истанчаном глумачком вајању лика Катарине, раскошна у испољавању језиком игре њених унутрашњих, психолошких превирања и ломова, првакиња Балета Ана Ђурић, остварила је висок степен уметничке зрелости, беспрекорног овладавања другачијом, савременијом плесном лексиком, својственој коеореографу Парлићу. Несумњив ослонац имала је у изванредном партнеру Андреју Колчерију који је и овога пута потврдио свој играчки и драмски формат достојан првака Балета. Левитирајући нечујни скокови, снага експресије којом је плесно и глумачки градуирао емотивна расположења лика слуге Сергеја, као и партнерска поузданост, учинили су однос двоје злочиначких љубавника у овом балету изузетно убедљивим.

У том смислу издвајају се страствени љубавни адађо Катарине и Сергеја, затим дует Соње и Сергеја у логору, обојен симболичним детаљима, као и играчки модерно осмишљен терцет Соње, Катарине и Сергеја, којим Парлић експлицитно наглашава комплексну драму љубавног троугла чије ће трагично разрешење убрзо уследити убиством Соње и самоубиством Катарине.

Улога ансамбла у овом Парлићевом балету је веома значајна. Кореографске целине у којима играчи плешу са марамама (сцена свекрове сахране) или изводе карактеристичне трепераве покрете шакама, симболизују колективни дух људског понашања, традицију, радост живљења, али и страдања.

Свестан улоге коју има у свеукупној атмосфери обновљене Парлићеве представе, цео ансамбл и мушких и женских играча, са високом дозом ентузијазма креативно је остварио кореографске целине, испољивши пластичну изражајност (сеоска свечаност) и драмску сугестивност (робијаши).

С обзиром да је представа аутентично „пренета“ у наше време са свим уметничким атрибутима који су је прославили 1977. године, задатак костимографкиње Мирјане Стојановић Маурич био је да испоштује идејна решења костима које је тада креирала Божана Јовановић, уградивши дискретно свој особени осећај за материјале и колорит, као што је веома успешно и сценограф Далибор Тобџић своје идеје прилагодио према тадашњој сценографији Петра Пашића.

Бручијева музика за балет „Катарина Измаилова“ у извођењу Оркестра Опере Српског народног позоришта, а под диригентском палицом изузетног маестра Александра Којића, пленила је симфонијском снагом звука обогаћеним истицањем секција ударачких инструмента (наступ перкусионста) као и хорским деоницама, што је допринело свеукупном драмском доживљају не само трагике јединке понаособ него и људске патње уопште.

Снежана Субић, „Дневник“, 5. јун 2017.