Јован Стерија Поповић
ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Редитељ: Слободан Бранковић
Драматург: Николина Стјепановић
Сценограф и костимограф: Миња Пољак
Лектор: Константин Кнежевић
Сценски покрет: Бојан Раднов
Продуцент: Елизабета Фабри
Улоге:
Алекса
Небојша Савић
Мита
Страхиња Бојовић
Јелица
Тања Пјевац
Марија
Нина Рукавина / Ивана Вукчевић
Батић
Александар Сарапа
Отац
Предраг Момчиловић
Баба
Гордана Каменаровић
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић
Премијера: 19. јануар 2018. године, сцена „Пера Добриновић“
Представа траје око сат и двадесет минута, без паузе.
Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.
О Стерији и Лажи и паралажи
„Постоји и друга врста разлога због којих Стерија, не само као песник већ и као личност, није цењен онако како он то свакако заслужује. Велики зачетници наше културне традиције и наше културне историје били су увек више од онога што мислимо да су у једном одређеном тренутку приложили тој историји и тој традицији. Било би парадоксално, али, мислим, тачно, рећи како се оно што је код њих најзначајније налази баш изван те историје, која је била у стању само делимично да их прихвати и која их је, кад их је прихватила, прихватила са безбројним подозривим резервама. Можда је баш то оно што им је осигурало место у једној традицији која није само историја, и што нас наводи да им се непрекидно враћамо, тражећи увек нове и свеже разлоге да се према њима осећамо обавезни? У једном одређеном тренутку они су давали углавном оно што је тај тренутак могао и био спреман да прими и прихвати, и тако наши просветитељи остају често значајнији по ономе чега су се одрекли него по ономе што су допринели. Као дужност, позив и обавеза, просветитељство је амбис у који се пада без звука и безмало без одјека. И када је реч о просветитељима, ми морамо да раздвојимо оно што је писано за преку потребу тренутка од онога иза чега су у потпуности стајали и као људи и као писци.
Стерија је писао и оно што је сам хтео и мислио да треба писати, али и оно што је осећао да му је дужност и да му је обавеза да напише. (…)“
(Јован Христић, Есеји, Матица српска, Нови Сад, 1994)
„(…) У суштини, многе Стеријине критике су израз његовога конзервативнога духа. Али је исто тако његова врло трезвена и здрава логика била моћан коректор у том његовом конзервативизму. И када се данас читају или гледају његове комедије, осећа се доиста да је Стерија готово увек са правом нападао оне људе и појаве из свога времена о којима је писао.
Његове комедије технички нису савршене. У њима има наглих и неприродних решавања ситуација, има исто тако наивности, па чак грубости и лакрдијаштва, којима се ни сам Молијер није могао отети, али, углавном, они се држе на позорници. Држи их садржина, а не сценска интрига. Оне имају своју природну снагу комике, која не зависи од техничких средстава. (…)“
(Милан Богдановић, Стогодишњица Стеријине драме, из Критике, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948)
„Своју прву комедију Лажу и паралажу Јован Стерија Поповић објавио је 1830. године у Будиму.
Настала по узору на Молијерове Смешне прециозе, са преузетом основном темом површног васпитања у друштвеној средини у којој се више од свега цени статус појединца, у систему утемељеном на идеалима просечности, лажног грађанског морала и обесмишљених вредности патријархалне породице – она је, и поред свих слабости на плану развоја радње, ликова и ситуација, као и помало наивног и неприпремљеног расплета, ипак понудила одређене елементе који ће антиципирати многе специфичности комедиографског поступка у каснијим, зрелијим Стеријиним комедијама, али још увек уклопљене у класицистичку поетику са израженим дидактичким намерама.
Поповић није ‘посрбио’ Молијера једноставно премештајући ликове и ситуацију у амбијент војвођанске, или србијанске провинције. Напротив, изоставио је двоструку игру парова (…), ограничавајући комичну радњу на једну линију, елиминишући, при том, разиграност и ситуацијски хумор и стварајући комедију карактера. Већ у Лажи и паралажи Поповић се у потпуности одрекао ситуацијског хумора, што је условило одсуство веселог завршетка, једног од најбитнијих обележја жанра комедије. Крај Лаже и паралаже, као и у осталим Стеријиним комедијама, ‘обојен је неком сетом, у завршном акорду има редовно и један дисонантан тон’.
Наравно, није само свесно одрицање од ситуацијског хумора условило ово битно обележје Стеријиног комедиографског поступка, већ оно своје корене крије у једном битно другачијем доживљају непосредног друштвеног окружења, у потреби да се критички сагледа стварност и, без лажног оптимизма, донесе суд о могућој, али и врло извесној будућности (…)
Из неколико завршних реплика видљива је и чињеница да, за разлику од класичне комедије – код Стерије све остаје мање-више непромењено. Јелица ће и даље маштати о баронима и баловима у великим, недостижним европским престоницама, а предстојеће венчање понајмање ће бити било чија весела свечаност…“
(Мирослав Мики Радоњић, Стерија у огледалу XX века, Позоришни музеј Војводине и Матица српска, Нови Сад, 2006)
У ЛАЖИ СУ … НОГЕ
(поводом премијере)
У лажи су … ноге? Не, нису кратке, то су приче за малу децу. Ноге су у лажи дугачке онолико колико ми хоћемо да верујемо у њих, мислим у лажи не у ноге. Онолико колико смо ми спремни да поверујемо у бајке којим нас свакодневно из сата у сат, из минута у минут, засипају разни екперти, стручњаци, доктори, аналтичари… Не, не, овде се не ради о политици, не!!! Лажа и Паралажа није политичка представа… не, ова представа није критика само нашег друштва, актуелног политичког тренутка, не овде се не навија за ову или ону опцију. Ово је чиста есенција Стерије, свевремена, промишљено прочитана, одлично драматуршки конципирана, редитељски домишљато постављена, глумачки ваљано и до краја одиграна Комедија!!! (са великим К).
Утемељивач позоришта у Срба, Јован Стерија Поповић се у својим комедијама, пре скоро два века, безуспешно изругивао лаковерности, лакомости, помодарству, скоројевићима, малограђанштини… ал’ како онда, тако и данас, људи нису спремни да истини погледају у очи, не каже се случајно да истина боли. Сви смо ми, мање/више конформисти, сви смо ми лењи, хтели би “хлеба без мотике”. Зато су Лажа и Паралажа још увек актуелн ликови и зато ову комедију треба играти, опет и опет…Од почетне сцене се види да је млади новосадско-бањалучки редитељ Слободан Бранковић знао шта хоће и да су га сарадници и глумачки ансамбл доследно пратили у том концепту тако да су понудили одговоре од којих не одступају. Присетимо се да нам је недавно в.д. директор драме у разговору рекао да је Бранковић одлично „отворио” представу, мислећи на почетак рада на истој. У договору са драматургом редитељ је „оштрикао” све што није у функцији истине и само истине, по оној старој: Ништа није довољно дугачко ако се добро скрати; са друге стране на сцену уводи нови лик, Бабу, о којој се у оригиналном тексту пуно прича али се не појављује. У овој инсценацији тај „дописани” лик нам подвлачи одговор, који нам редитељ упућује, можемо рећи врло ефектно, провокативно решење у тумачењу искусне Гордане Каменаровић.
Миња Пољак је осмислила, на први поглед сведена, сценографска и костимографска решења која се развојем догађаја преобраћају у ефектан арсенал „оруђа и оружија” које редитељ врло домишљато и спретно користи. Можемо приметити да је свака чеховљевска пушка до краја представе опалила а Бога ми и разни неочекивани сценографски и костимографски елементи попут ципела, шалова, зидова, таванских степеница, висећег портала, тако рећи све коцкице се склопе па ко воли нек изволи…
Ма колико је непоштовали историја је неумољива, у том контексту је значајан податак да је ово четврта Лажа и Паралажа на сцени Српског народног позоришта. Претходна из 1991 године у режији Егона Савина је једна од најуспешнијих представа уопште, чак пет Стеријиних награда. Посебан куриозитет је да Предраг Момчиловић који је играо Миту (Паралажу) сада тумачи лик оца. Момчиловић се у последњих неколико година посветио педагошком раду на Академији те је мало запоставио свој основни занат па нас посебно радује да је дао пун допринос новом читању Стерије. Гордана Каменаровић и он својим искуством додају посебан прелив овом савременом тумачењу калсика какав је свевремени Стерија.Милорад Капор у улози Батића је прави избор у оваквој поставци, честит, незграпан, помало наиван, радан, упоран, жесток по потреби… ништа за додати али ништа ни одузети, још једна у низу добрих улога на које нас је Капор већ навикао.
Тања Пјевац, од скора стални члан СНП-а, је за кратко време и другом ногом – премијером, чврсто закорачила на „тло” које је, по њеној изјави, пронашла доласком/повратком у Нови Сад и ансамбл СНП-а. После одличне епизоде у Војвођанској рапсодији ова расна глумица је искористила прилику да потврди неспоран таленат и квалитет којим располаже. Иако сам дуго година везан за позориште на овај или онај начин још увек ме фасцинира глумачка трансформација. У распону од пар дана прво, са потпуном веродостојношћу, донесете лик локалне вештице, потом, после само неколико дана, са апсолутном преданоћу, играте наивну удавачу, то ипак могу само озбиљне, зреле, занатски добро потковане глумице.
Млађахна Нина Рукавина у робусној епизоди Марије, једне од већ преварених удавача, најваљује нову снагу која не куца на врата, већ користи сваку, често и најмању прилику да избори своје место под светлима позорнице. Још једном нам показује да ће Нови Сад са својом Академијом наставити да буде расадник квалитетних и талентованих глумица.
На крају Лажа и Паралажа – Алекса и Мита, Небојша Савић и Страхиња Бојовић, добро уиграни тандем који се познаје и одлично сарађује. Бранковић је врло прецизно, визуелно и карактерно, одабрао овај двојац проверених глумаца, у пуној снази, да по рецепту легендарних тандема дочара „један дува други ‘лади” манипулаторе. Савић у улози Алексе својом театралном појавношћу гради лик „тужног принца” представљајући се као Барон, карикираном патетиком разоружава наивне удаваче. Свесрдну подршку му пружа Бојовић у улози Мите – алтерего наводно разочараног, ојађеног, несхваћеног Барона, коме је баш он, као случајно, „човек од поверења”. Мита је задужен за сумњичаве родитеље, по потреби да заметне трагове, припрему и испитивање нових терена. Алекса и Мита луцидно, по разрађеном методу, разбијају учмалост потпирујући најниже пориве, како старих тако и младих, лаковерних скоројевића склоних уверењу да све има своју цену а које је немогуће убедити да се не једе све што лети ма колико то коштало.
Савић и Бојовић су на висини повереног им задатка, као и читав ансамбл, са посебним акцентом на завршну сцену која може да се некима у публици и не допадне. Тај оквир или рам који нам се натура одозго је ипак могуће избећи али то зависи од сваког појединца посебно!
Закључујући причу о представи Лажа и Паралажа желимо да истакнемо да је ово још један промишљен репертоарски потез управе у занављању класика на сцени Националног театра, који ће сигурно публика са задовољством прихватити. Посебно нам је драго то што је уочљиво, по сценографско-техничким решењима, да представа није намењена само за кућну употребу тј. може се спаковати на стандардне сцене, у преводу, види се да се размишљало о гостовањима ван матичне куће што је често непремостив проблем са којим се суочавају организатори због гигантизма којим су опседнути сценографи кад се суоче са позорницама СНП-а.
Драгољуб Селаковић, Војвођанске вести, 24. јануара 2018.