СНП, НП Ниш, НП Приштина са седиштем у Грачаници

Добрица Ћосић

ДЕОБЕ

Редитељ: Jуг Радивојевић
Драматизација: Спасоје Ж. Миловановић
Драматург: Божидар Кнежевић
Сценограф: Југ Радивојевић
Aсистент сценографа: Данило Млађеновић
Kостимограф: Taтјана Радишић
Kомпозитор: Aлександар Сребрић
Асистент редитеља и сценски покрет: Игор Дамњановић
Сценски говор: Радован Кнежевић
Oрганизатор: Jудит Ференц


Играју:

Урош Бабовић, сеоски газда
Небојша Савић

Вида, његова жена
Соња Дамјановић

Милош, њихов син
Mилош Цветковић

Вита, њихов слуга
Вукашин Ранђеловић / Небојша Ђорђевић

Адам Катић, сеоски газда
Милан Ковачевић

Душан Катић, студент, његов син
Григорије Јакишић

Љубиша Дачић, њихов слуга
Игор Дамњановић

Доктор, грађански политичар
Страхиња Бојовић

Коста Цветић, мајор
Дејан Цицмиловић

Немачки официр
Валентин Венцел

Млада
Бојана Милановић


Инспицијент: Владимир Савин
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Суфлер: Снежана Ковачевић
Мајстор тона: Владимир Огњеновић
Специјални ефекти: Давид Кузмановић
Асистент костимографа: Снежана Хорват


Премијерa: 16. март 2021, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје два сата.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.



Из драматизаторске забелешке

(…) Готово да на сваком кораку чујемо о некаквим поделама у Србији. Од оних (квази)политичких „прва и друга Србија“, „грађанска и национална Србија“, „лева и десна Србија“, „власт и опозиција“, „бојкот- и избор-опозиција“, преко верских, националних, вакцинашких, спортских, локацијских, родних, генерацијских… Чини се да је списак подела неисцрпан.
Колико год да су границе између супротстављених страна суштински порозне – спремност њихових представника на међусобно обрачунавање до истребљења јесте оно што ствара осећај нелагоде и изнова поставља питање сврсисходности тих и таквих подела.
Други светски рат је, без икакве сумње, метафора и метонимија крвавих подела у Србији. Његови одјеци чују се и данас. Одлука да се одговори на сваковрсне поделе у српском друштву и представом обележи 80 година почетка ратних сукоба на простору Србије и бивше Југославије у Другом светском рату (1941–1945), рекло би се, више је него логична и оправдана. Значај који овај догађај има за модерну историју Србије немерљиво је велик.
Једно од најзначајнијих дела српске књижевности после Другог светског рата, Ћосићеве Деобе (1961) изазвале су велику пажњу и читалаца и критике због свог тематског и формалног одступања од тадашњег владајућег књижевног модела реалсоцијализма. Роман тематизује поделе револуција/ контрареволуција, насиље/не-насиље, виши/нижи сталеж, домаће/страно, стари/млади, херојство/ кукавичлук, сељачко/грађанско, мушко/женско као породичан и друштвени став доминантно дат из перспективе равногорског покрета, у време објављивања романа – губитничке стране. Тематски заокрет и измењена перспектива посматрања у осама сукоба пратила је и композиционо одустајање од јасног праћења радње, мешање фикције и факције, у којима се, наизглед јасни гласови појединаца, умрежавају у јединствен глас народа, збуњеног историјским тренутком. Главне личности романа су потомци Катића и Дачића, па се Деобе надовезују на Корене и део су најзначајније саге у српском роману 20. и 21. века (Корени, Време смрти, Време зла, Отпадник, Грешник, Време власти…)
Овако препознати мотивско-композициони елементи драматизаторски поступак усмериле су на препознавање колизије између невербалне радње, солилоквија, монолога и дијалога у свакој драмској ситуацији. Ова колизија даје повод да се у роману и драмском тексту трага за оним својствима које иронија у свом обједињавајућем искуству истовремено истиче и потире. Поступак иронизације темељи се на успостављању антитезе између два света и два начина мишљења који се огледају један у другоме као у кривом огледалу. Главни иронијски ефекат постиже се тумачењем једног света терминима који припадају другом свету, из чега произлазе и аналогни вредносни судови. Тематизовани сукоби историјског тренутка ресемантизују се на оба своја пола у неуобличеност, у аморфно стање које карактерише представе о периоду који претходи новом почетку у генеалошком стаблу, и одговарају искуству „вечног враћања истог”.
Исписујући колективну и личну трагедију, Ћосић роман започиње нападом нацистичке Немачке на краљевину Југославију 1941. и завршава догађајима ослобођења у јесен 1944. Ликове је бирао и градио према њиховом социјалном пореклу и животном опредељењу, и тиме захватио све друштвене слојеве на којима су се ослањале сукобљене стране: равногорски и партизански покрет.
Из мноштва ликова и перспектива које роман нуди, током драматизаторског поступка издвојени су најзначајнији представници чије индивидуалне црте и фабулативне линије сакупљају трауматизовано искуство подела, распада друштва, породице и појединца. (…)
Истовремено, разбијање и преобликовање времена, искустава савременог позоришта и гротескне сличности траума ратовања деведесетих година 20. и подела 21. века, поигравање формом, у којој Хор, као множина индивидуалних судбина и гласова, чува сећање на грчку трагедију, али постаје и свезнајући приповедач, нешто као друштвена мрежа, одабрани аватари окупљени око препричавања судбине Уроша Бабовић и мештана села Прерово и Трнава, полазна су основа овог драматизаторског поступка и могућег предлошка сценске интерпретације.
Ликови су образовани као семиотичке скупине, чија потпунија карта дистинктивних црта омогућава да се читава представа конципира као покрет масе, у којем искакање искрица појединих судбина постају икона и индекс друштва које представљамо и којем се обраћамо овде и сада. Титанска борба два комплекса, Лајевог и Едиповог, и њихова питања – зашто родитељи желе да убију своју децу, односно зашто деца желе да убију своје родитеље – чини се да у Србији добија свој екстремни облик: сви против свих и свако против сваког. Па, како се ко снађе и ако се снађе у животу што се зове тако. Гибајући се сваким својим елементом кроз различите слојеве свести, подсвести и стварности, кроз различите асоцијације, организујући ликове и глумачки израз око читавог низа тематских оса, Деобе опстају као агрегат потенцијално неограничених и увек нових читања.

Спасоје Ж. Миловановић


Реч драматурга

Да би се Ћосићеве Деобе поставиле на сцену било је неопходно извршити драстичну селекцију многобројних појединачних деоба којима роман обилује. Тек кад је та основна линија извучена и кад је лична и породична трагедија Уроша Бабовића стављена у први план, Ћосићеве Деобе постале су позоришне Деобе. Кад нам се, после гледања представе, слегну утисци о естетици (и поруци) онога што смо видели на сцени, чак и ако нам се мишљења буду разликовала, верујем да ће се сви (или скоро сви) сложити у једном: без обзира на своју театарску форму, ове и овакве Деобе, у својој суштини, највише личе на античку драму.

Божидар Кнежевић