ПОЗОРИШНА КРИТИКА – РАДОСТ ЗБОГ НОЖА У СРЦУ: Kafka – Machine

Постдрамску представу, која деконструише живот и дело Франца Кафке („Замак“, „Процес“, приповетке, писма, „Писмо Оцу“, „Дневници“…) Ката Ђармати, која је и драматург представе, замислила је као структуру у којој се догађања у Дворцу плету око К, који ће бити апсурдно праведно осуђен, или неправедно ослобођен, свеједно.

Ток саслушања, мучења, тортуре, ислеђивања, ероса и танатоса, који прожимају архетипско, авангардно дело Франца Кафке, у коме брутализам унутрашњег и појавног човековог бића, постаје садржај и порука овог сложеног сценског истраживања.

Вељко Мићуновић, редитељ коме је тема перманентног антагонизма појединца и друштвеног система стални сценски изазов, мучном кафкијанском театру је дао позоришни језик, функционалан, упркос својој драстичности.

Стилску прецизност белине, која допушта оквир за нагађање јесмо ли још у животу или са друге стране, створио је сценограф Жељко Пишкорић, а тачан костим Марија Марковић Милојев. Аљоша Ђидић (К), на коме је био најтежи задатак, да покаже застрашујућу мистику Кафкиног дуалитета између смртоносне сумње у истину и правду и мрачног ероса, великом унутрашњом снагом и разарајућом енергијом је то постигао.

Радоје Чупић, носећи деструктивну Кафкину фрустрацију очевог ауторитета, спретно и лако је извео да му командовање злочином, уједно, буде и пресуда себи самом. Драгиња Вогањац, Марија Меденица и Јована Мишковић су заступале и одбраниле женски принцип Кафкине сложене природе, њихова нежност и суровост су, заиста, биле друге врсте од оне, коју су показали Марко Савић и Игор Грекса, сви заједно се стапајући у један лик, који ће, у људском или животињском обличју, бити сапутник у патњи жртви, која стреми и радује се крају, ножу у срцу.

Посебан ток ове сложене игре, која подразумева непрестану трансформацију из истинитог у фикцију, чине сонгови (Ирена Поповић), који враћају асоцијацију на Кафкин осећај кривице, што постиже ефекат да се његова патња мултиплицира и генерализује, до потребе да се свако извини свакоме и да сви постану фиктивне жртве и сопствени џелати, дозивајући ужасе који се носе из најранијих сећања и не пролазе са одрастањем.

Надреална кафкијанска ситуација је на сцену СНП донела, парадоксално, стварни осећај страха и неизвесности, данас доминантан код нас, и у свету. Механизам, из наслова представе, ради без престанка, уз заглушујућу буку манипулисања његовим производима. А то су друштвена репресија и самртни хумор неухватљивости злочина, стварни јахачи апокалипсе данас.

Постдрамски театар се креће искључиво у домену асоцијације и поруке, на коју указује сценски поступак, па се и тумачи из сопственог уметничког и друштвеног искуства.

Драгана Бошковић, Новости, 29. децембар 2021.