Први чин: Елегантни салон код Виолете, чувене париске куртизане. Прва свечаност у њеној кући, после оздрављења од тешке болести. За младог Алфреда Жермона, студента и песника, то је тренутак када ће га његов пријатељ Гастон представити Виолети у коју је већ дуго времена заљубљен.
Ту су и Виолетини пријатељи – Флора са својим пријатељем Маркизом Д’Обињиjем, доктором Гренвилом и Виолетиним љубавником бароном Дуфолом (Brindisi: Libiamo, libiamo ne’ lieti calici). Виолета позива госте у салон за игру. У том тренутку Виолети позли, али она умирује забринуте госте и моли их да је оставе саму. Алфред прилази Виолети и говори јој о својој љубави (Un di, felice, eterea).

Виолета у почетку не схвата то озбиљно и покушава да се нашали с Алфредом. Међутим, Алфред својом искреношћу успева да је увери у своју љубав. Ту сцену нехотице прислушкује барон Дуфол и у знак протеста одлази из Виолетине куће. На растанку Виолета поклања Алфреду једну камелију – када цвет увене, он сме поново да дође. Сав пресрећан Алфред одлази. Зора свиће и гости се опраштају од Виолете. Оставши сама, она размишља о свом дотадашњем животу, обузима је неко ново, непознато осећање (Sempre libera).

(пауза)

Други чин: Врт пољске куће крај Париза. Ту проводе срећне дане Алфред и Виолета. Појављује се Алфред с букетом камелија и размишља о својој срећи (De’ miei bollenti spiriti / Il giovanile ardore). Међутим, од Виолетине служавке Анине он случајно сазнаје да је Виолета присиљена да прода своје драгоцености како би могла да плати издржавање куће. Алфред хитно одлази у Париз да целу ситуацију поправи.

У његовој одсутности долази Алфредов отац Жорж Жермон и тражи од Виолете да напусти његовог сина. Он јој саопштава да је Алфред својом љубавном везом довео у питање веридбу своје сестре. Тражи у име среће своје деце да се Виолета одрекне Алфреда (Pura siccome un angelo, Iddio mi die una figlia). Тешка срца Виолета пристаје да жртвује своју љубав (Dite alla giovine, si bella e pura). Кад се Алфред врати, затиче Виолету да пише писмо. Алфред је збуњен, јер је сазнао за долазак оца. Виолета га умирује, говори му о својој љубави и затим нагло одлази. После неколико тренутака слуга му доноси Виолетино опроштајно писмо. У том тренутку се појављује Алфредов отац. Он покушава да утеши сина и позива га у родни крај (Di Provenza il mar, il suol chi dal cor ti cancello?). Када Алфред открије на столу Флорин позив за бал, њему је јасно где се Виолета налази.

Балска дворана код Флоре. Весело расположење где се игра и коцка (Noi siamo zingarelle venute da lontano). Међу гостима се налази и Алфред. Виолета се појављује у пратњи барона Дуфола, који јој забрањује да с Алфредом проговори и једну реч. Алфред добија на коцки и покушава да својим понашањем увреди Виолету (Di donne ignobile insultatore, di qua allontanati, ne desti orror!). Сви одлазе у другу салу на гозбу. Виолета неприметно позива Алфреда на разговор. Она га моли да напусти бал, јер се боји да не дође у сукоб с бароном. Алфред је љубоморан и позива је да пође с њим. Када га она одбије, он позива све присутне и пред свима баца добијени новац Виолети у лице. Сви су огорчени његовим поступком (Di sprezzo degno se stesso rende chi pur nell’ira la donna offende). Појављује се Алфредов отац и оштро га прекорева због понашања, а затим га приморава да напусти бал.

(пауза)

Трећи чин: Виолетина спаваћа соба. Доктор Гренвил, који свакодневно посећује болесницу, нема наду у њено оздрављење. Виолету држи у животу само помисао да још једном види Алфреда (Addio del passato bei sogni ridenti).

Она чита писмо Алфредовог оца које је пуно топлих речи.

Са улице се чује карневалска песма која код болесне Виолете изазива халуцинације. Долази Анина и јавља јој радосну вест да је Алфред дошао (Parigi, o cara, noi lasceremo). Виолета доживљава своје последње тренутке и, у наручју Алфреда, умире (Gran Dio!… morir si giovane).