Кокан Младеновић, „Бура“ (по мотивима Вилијама Шекспира), СНП, 30. октобар 2020.
Предраг Ивановић, књижевни критичар
У Српском народном позоришту је поново бурно, али да ли је то због српске бурне прошлости или због бурног садашњег тренутка? Најсавременија „Бура“ није, међутим, наша – испевао ју је један од најсвежијих нобеловаца из области књижевности, Роберт Цимерман. Знамо колико је музика битна у истоименом Шекспировом комаду. На кога се, онда, ова нова позоришна бура позива? Да ли је она пореклом традиционална енглеска, савремена америчка, или је у питању типична домаћа, вечита бура?
Знамо шта би Шекспирова „Бура“ требало да представља – неуспех просветитељства да уздигне човечанство у реални комунизам. Овај најновији Просперо одаје другачији утисак. Назовимо га модерним: он је, просто, владар. Домаћи, светски, није битно. Непатворен производ модерне политике малих, прагматичних људи. Није хтео да мења своје поданике, није хтео да им понуди најбољи од свих могућих облика власти, само је хтео да га сматрају владарем. И стога није узвишен, само је егоиста. Он не признаје промену власти. Он не би да мења ни себе, ни свој народ, ни своје џелате. Он би само да им се свети, а не да „режира моралитет“, како изворну Шекспирову намеру види Јан Кот.
Тако добијамо Проспера који се нагло одлучује на коначан опроштај, као на скок у непријатно хладну воду. Гледалац који је до тог тренутка пратио радњу мање пажљиво могао би да помисли и да је он на опроштај натеран сплетом околности – хтео је да се свети, до краја, до крајњих последица, до крви. Пуцао је да убије, али није погодио праву особу. Чак и оног којег је упуцао није успео да убије. Испао је потпуно неспособан. Како да се искупи? Можда само прихватањем стања ствари, односно кроз један облик опроштаја.
Међутим се Младеновићевом Просперу опроштај већ наметнуо, са пуном силом својих разлога, пре коначног опроштаја у финалу ове трагикомедије. У најмодернијем тренутку ове адаптације, у тренутку када одлучује да поштеди и у службу узме Тринкула и Силвију, неизбежне чанколизе двора и дворског друштвеног уређења, овај Просперо показује да је некако ипак сазрео до сагледавања и прихватања чак и, по свом мишљењу о себи, себи најсупротнијег. Ако у службу узмеш њих, како ћемо се разликовати од прошле гарнитуре, пита га Аријел. Већ сам једном изгубио престо зато што нисам разумео свој сопствени народ, одговара Просперо. Ова створења имају и ту необичну моћ да све што радимо представе као добро.
Ту је оно најмодерније што је ова бура до нас додувала. Лако је опростити банално зло баналних људи. Али није ли нам Хана Арент већ скренула пажњу на баналност зла, на те мале, прагматичне чиновнике који су само „радили свој посао“ и за које је све лоше било дневна рутина, премештање колона бројева из рубрике „утамничени“ у рубрику „угушени“?
За овог модерног Проспера тај први опроштај је пре свега практичан чин. Али то је све што опроштај и јесте у овом модерном свету малих и прагматичних. Ни чанколизе ни своје џелате овај нови Просперо није променио – задржао их је таквим какви јесу. Они не сазревају до промене какву им нуди Шекспир.
У нади у опроштај исцрпљује се сва мудрост малих, прагматичних политичара садашњице. Тринкуло и Силвија знају – где постоји двор, постојаће и дворска свита, постојаће могућност да се гоји без рада, само захваљујући непрекидном демонстрирању своје оданости владару. А како се та оданост најбоље представља? Величајући његову власт као најбољу икад посталу и гушећи, без зазора, све што није он. Мали, прагматични људи обоготворавају режим. А сваки обоготворен режим малих, прагматичних људи тражи жртве, тражи пре свега ритуалну пропаст мрског непријатеља. Као у лоше схваћеним аврамским религијама, смрт и патња жртве се схватају као коначни исказ љубави и припадању оном владару у име кога се жртва приноси. „Мој боже, ја те толико волим да ћу ту љубав показати тако што ћу заклати овог, за тебе.“ Тај лош аврамски дух је дух у којем је одгојена и Младеновићева Миранда.
Ако се, међутим, међу малим и прагматичним људима све може опростити, какав је онда злочин заправо почињен? Свако, макар у теорији, може да опрости и најгору нанету му неправду. Али из које он позиције опрашта? Из Христове („Опрости им, јер не знају шта раде“) или из позиције малог, прагматичног политичара – данас си га ти мени, па шта, сутра ћу га ја теби? И један и други опроштај злочинца у свету малих људи претварају у пуког неспретњаковића у одабиру животног правца, неког ко је недовољно интелигентан да одабере квалитетније постојање па је стога смешан, као Тринкуло и Силвија. Али не опасан и не злослутан. Све што он почини биће будаласто, суштински безазлено и на крају опроштено, увидео он своју грешку или не. Преко његовог зла прелазимо као преко испада благо поремећеног рођака, као преко национализма Кишовог „бледог рођака Жила“. Има ли поред оваквог опроштаја места за зло рушења поретка, зло одлуке и свести, зло људи испалих из зглоба? Има ли места за милтоновског Сатану, или још горег – његошевог Сатану који увиђа да светом владају деспоти, а да деспоти дефинишу „зло“ као све супротно њиховој аутократији? Или у свету малих, прагматичних политичара нема места за „добро“ и „зло“ као антиноме?
Неки „Буру“ називају расправом управо о овим темама – тестирање утопија и облика политике. Једно је код Шекспира сигурно – ако у свету постоји савршен поредак, он је изражен музиком и могућ само кроз музику и угледање на музику. Антонија и Себастијана у убиству спречава Аријелова песма. Калибан као најлепше на острву, уопште у свом животу, представља песму невидљивих гласова. Просперо за Фердинанда и Миранду демонстрира рајско доба музиком и плесом. Па и када на крају одустаје од свега и распушта своје духове, то чини призивајући „небеску музику“. Музика је овде представљена у шопенхауеровском духу, као једино ослобођење од терора Воље. Ка чему год да је његова филозофска мисао указивала, Шопенхауер је имао целог Росинија у испису за флауту и свирао је најмање два сата дневно – необична пракса за човека који би требало да мрзи целокупно постојање. Нема побуде најбољих људских осећања, па ни опроштаја, какав год он био, ван хармоније изражене у музици. У том смислу су Марчелови сонгови, иако недовољно хармонични по традиционалном кључу, концептуално на месту – једноставним језиком позивају оно најбоље у нама да дигне главу.
Марчело, притом, можда не алудира на Цимерманове текстове, али кроз заједнички именитељ Шекспирове „Буре“ ова два ствараоца разговарају. Марчело каже:
И кажу – лака му земља.
Ова није.
Мени није.
Није нам лака ни изнад, ни испод.
Ми никад спокојни нисмо.
А Цимерман му одговара:

This is hard country to stay alive in.
Blades are everywhere, and they’re breaking my skin.
I’m armed to the hilt and I’m struggling hard.
You won’t get out of here unscarred.
У свету малих, прагматичних политичара нема опроштаја, јер нема ни злочина. То је свет који се може сумирати само онако како га сумирају Марчело и Цимерман: овај свет је тежак, и у њему нема спокоја. Шекспирова бура се стишала. Наша не може да стане. И неће да стане.