РЕЧ РЕДИТЕЉА

Када сам, још као студент Факултета драмских уметности, први пут прочитао драму Центрифугални играч Тодора Манојловића, сећам се да ми је тај контраст између поетичности и таме, који се провлачи кроз цео комад, дубоко остао урезан у сећању. На површини, све је монденско летовалиште, плес и забава, док испод те бљештаве фасаде лежи понор, рат и хаос. Тај несклад постао је основ за тумачење овог дела на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. У почетку, плес, перје, шљокице, тела која не престају да се крећу, у сталном вртлогу. Тело, чија патња ствара центрифугалну силу којом се ослобађа из вртлога живота. На крају, та иста тела постају сведоци једног краја, жртве и споменици вечном надању.

Југ Ђорђевић

ДРАМАТУРШКА БЕЛЕШКА

Тодор Манојловић радњу своје драме Центрифугални играч смешта у прве поратне године, односно године након Првог светског рата, бирајући један изоловани контекст монденског летовалишта као место на којем се прошлост и сећања непрестано преламају кроз поетичан језик пун евоцирања успомена. Централна тема јесте управо сећање — на рат, на пријатељства склопљена у његовим рововима, на оне којих више нема и на свет из времена пре рата, који је сада неповратно промењен, али је, упркос свему, наставио да постоји. Међутим, писан 1930. године, овај текст не узима у обзир историјске чињенице које данас познајемо, односно то да је Други светски рат убрзо уследио, али и то да, нажалост, није био последњи. Из тог разлога, било нам је важно да не занемаримо те околности, посебно не данас, и да један, у основи мелодрамски, љубавни заплет, проширимо контекстом који ће рећи нешто о световима које ратови остављају за собом. Будући да је окосница догађања љубавна прича између једног паркетског играча и министрове ћерке, тема класних разлика је изузетно важна, али уз њу долази и питање генерацијског јаза које аутор такође отвара овим текстом. Знаковито је што Манојловић своју драму завршава речима које један од представника више класе и припадника власти у комаду: „Једно ти морам, међутим, признати: ја ову данашњу младеж не разумем – и веома ми је драго што је не разумем.” Осим што су млади и сиромашни по правилу ти који бивају топовско место у ратовима и другим сукобима којима управља крупни капитал, ова реченица додатно одјекује у контексту актуелних дешавања у нашем друштву, у којима управо млади покрећу питања о друштвеној одговорности, слободи и могућности побуне, отварајући простор за колективно промишљање и преиспитивање постојећих структура и вредности. Иако тематски пун актуелности, изазовно код овог текста било је наћи праву меру у обликовању језика. Манојловићев текст краси поетски, архаичан израз који носи са собом специфичну лепоту, али који је данас тешко изрећи са сцене, због чега је било неопходно прилагодити га, а да при том не изгуби аутентичност ауторовог гласа. На крају, дилема пред коју је Бил, главни јунак ове приче, стављен – искочити центрифугално из монотоне свакодневице и отићи у слободу или остати на једном месту због љубави, на неки начин је пренета и на Лилиану, такорећи главну јунакињу. Она је код Манојловића једна размажена, каприциозна богаташица која чека да мушкарац одлучи о судбини њихове љубави.
Пребацивањем тежишта те одлуке на њу желели смо не само да њен лик буде потпунији и активнији, већ и да целокупан заплет у овим новим, помало промењеним околностима, буде утолико сложенији.

Тијана Грумић