Ерлeнд Лу

ДОПЛЕР

(по роману Доплер)

Редитељ: Александар Поповски
Драматизација: Николина Ђукановић
Сценограф и костимограф: Магдалена Влајић
Кореограф: Иста Степанов
Лектор: др Дејан Средојевић
Асистент редитеља: Марко Челебић

Играју:

Доплер
Страхиња Бојовић

Бонго
Радоје Чупић

Жена
Јована Стипић

Нора
Исидора Влчек

Грегус (дете од 10 година)
Никола Пудар

Дизелдорф
Ненад Пећинар

Менаџер / Родитељ
Александар Гајин

Роџер
Милорад Капор

Разредна
Јована Балашевић

Конзервативац
Игор Павловић

Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Мајстор светла: Мирко Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац

Премијера: 25. октобар 2018, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Трајање: један сат и четрдесет пет минута

Декор, костими и сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.



Редитељска белешка – Откриће досађивања

Током рада на овој представи много сам размишљао о простору, времену, пролазности…
Приметио сам да је у данашње време људима усађено да стално морају нешто да раде. Да нешто смишљају. Докле год смо активни – добро је, на неки начин, колико год да је то што радимо глупо. Делује да људи по сваку цену морају да избегну досаду. Временом, приметио сам да ја волим досаду. Волим да се досађујем.
Досађивање је потцењено и ја сам одлучио да се досађујем, док не постанем срећан. Са друге стране беспосличарења постоји нешто што личи на задовољство, верујте ми. Не захтевам од вас да осећате исто, али вреди покушати: повремено се окренути себи и својим мислима. Кад мало боље размислите, схватићете да се рађамо сами и умиремо сами. Ствар је само у томе што се на то коначно навикнемо. Самоћа је темељ читаве конструкције. Она је, такорећи, носећа греда.
Можемо живети са неким, али то са по правилу значи поред некога. И то је сасвим у реду. Седимо у истом аутомобилу, једемо исти ручак, славимо исти Божић… Ипак, и даље су то две крајности.
Две планете.
На тај начин сам позајмио доста тога од Доплера.
И пробао да његове мисли спроведем у сопствени живот. Резултати су фасцинантни. И неизмерно узбудљиви. Не знам да ли ћу наићи на разумевање код вас, да ли су вам ове теорије прихватљиве, али знам коме јесу – Доплеру.

Александар Поповски

Премијера „Доплер

/…/ Александар Поповски, који је већ једну верзију „Доплера“ поставио у Словенији очигледно заведен па и опчињен генерацијским ставом, критичко-иронијским отклоном према конзументском друштву, које дели са норвешким писцем. Но није то једино што их је спојило.

Гловацки: Лос у Новом Саду
Чији је ваздух који дишемо?!

Луов „Доплер“ представља савршен предложак за  лудистичку поетику Аце Поповског, код њега се позоришна игра, добро пласиран гег, благонаклона карикатура и стрип, прича о Андреасу Доплеру, тако постаје постмодерна реплика Ибзенове „Норе“, као најпознатија светска побегуља из породичног гнезда, Нора је напустила кућу лутака, Доплер напушта свет бриљантности, успеха, правила, исправности. Ту расплинуту и недоследну анархолибералну путању. Страхиња Бојовић као Доплер исписује тромим корацима човека који узевши судбину у своје руке нема ни снаге ни жеље да мења свет, а ни воље. Он није револуционар, он само креће са својим најмлађим сином и љубимцем, малим лосом кога неодољиво, шармантно тумачи Радоје Чупић, у потрагу за неким другим светом. На тај пут којим се ређе иде, пратимо га у завршној сцени са сазнањем да је пут узалудан, али и неминован. Просто тражимо га тражења ради. А то је антиутопија.

Ивана Петровић, РТВ, „Арт-ерија“, 26. октобра 2018. Копродукција Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе