Шта се (све) крије иза Стеријине комике

Није нимало случајност што је Џандрљив муж сврстан међу слабије Стеријине комаде. И сам писац је по свој прилици намеравао да се врати овом комаду и темељно га преради, јер га за живота, у првобитној форми, није објавио, а пристао је тек на једно његово извођење (у београдском Позоришту „Код јелена“, 6. новембра 1847). Написан с намером да успостави „пољуљану брачну равнотежу“ нарушену појавом Зле жене, Џандрљив муж само у првом свом делу функционише као комедија ситуације, док у другом делу Стерија није крио да пише тенденциозну расправу са циљем да наспрам наопаке Султане из Зле жене постави смешне резоне марвеног трговца Максима који би да, противно времену у којем стасава еманципована жена, у својим рукама задржи узде оца породице успостављене по патријархалним узусима.

Премда поуздано не можемо да знамо зашто се Поповић ипак није још једном позабавио овим „веселим позорјем“, да ли у комад није веровао, сматрајући да је ситуација с њим безнадежна, или је по доласку у Београд био презаузет, остале његове комедије нам пружају довољно „материјала“ на основу којег смо у стању да Џандрљивог мужа данас сценски „дочитамо“ као позоришно духовиту представу, те да у слојевима који се находе испод расправе на тему „Која је добра жена“ препознајемо натрухе стеријанске ироније, али и да с оне стране смеха који на сцени изазивају смешни карактери слутимо потребу мудрог резонера да нам предочи мрачну страну света у којем живимо.

Управо на трагу тих слутњи у Српском народном позоришту настаје представа Џандрљив муж или Која је добра жена. Радоје Чупић, искусни глумац када је у питању инсценација Стеријиних комада, но и већ опробани редитељ, сценски разиграва Стеријин хумор, редитељски продубљује и надграђује ситуације у којима је Поповић одвећ велики резонер, склон сувим, нимало драматуршки потентним расправама, смишљајући ефектна решења која уистину произилазе из карактера конкретних драмских ликова и откривајући шта се заправо крије иза њихових шематски успостављених односа.

При том, Чупић нема претензије да у анализи оде превише дубоко, он не копа по подсвести драматис персона, нити покушава да их насилно актуелизује у духу нашег времена и сензибилитета ове епохе која је рашчистила са свим илузијама, па и идејама брака и породице као темељима друштва, већ уступа простор Стеријином хумору, правећи пре свега духовиту, разиграну представу.

Па ипак, када се на крају све срећно заврши, када „независна комисија“ прогласи победницу „конкурса“ за иделану жену и, посредно, покаже сав јад и сву беду савршеног модела оца патријархалне породице, Чупић се ни не труди да гледаоце своје представе ослободи горког укуса, не скрива меланхолију, толико типичну за Стеријино осећање света, знајући да је управо она један од темељних кључева за разумевање овог писца као нашег савременика.

Александар Милосављевић