БАНДИЋ Милан-Бата – глумац, редитељ, преводилац и драмски писац (Велика Кикинда, 22. II 1901 — Београд, 7. I 1937). Деда му је био славни глумац, редитељ, драмски писац и преводилац Лаза Телечки (в), а мати књижевница и драмски писац Даница Телечки-Бандић (в); супруга (од 1928) му је била Нада Петровић, глумица (в). Основну школу и 6 разреда гимназије учио је у родном месту, а шести разред, 1917, завршио је у НСаду. У Пешти је завршио глумачку школу (1919). Први пут је ступио на сцену 1. I 1919. у суботичком Градском позоришту. Затим је глумио на позорницама: у НП у Сарајеву (1920-1924), НК у Сплиту (1925/26), поново НП у Сарајеву (1926/27), као гост-редитељ у Градском позоришту у Битољу (1928/29), у Трупи Друштва за СНП у НСаду (1929-1931), с прекидима, у тзв. Животићевом позоришту у Бгду (1931-1936). Као глумац, редитељ, уметнички руководилац и драматург наступао је (1933/34) на импровизованој сцени у београдској кафани „Рибница“. Изненада је преминуо у најбољој стваралачкој снази. Б. је провео на позорници око 10 позоришних сезона, глумећи у разним, мањим и већим, домаћим и страним улогама. Театролози су му као глумцу давали високе оцене. Тврдили су да је „један од најбољих салонских љубавника у историји послератног српског позоришта“ (Б. Јевтић), затим да је играо „много и разноврсно, уносећи у своје улоге једну дозу рафинираног цинизма, који је његовим креацијама давао извесну осебујност” (Ј. Лешић) и, најзад, да „је био права уметничка природа, увек у тражењу нових уметничких изражаја, небаналан и духовит у лепим појединостима, живахан и природан на сцени, студиозан у психолошкој анализи, занимљив, непосредан и духовит – био је комплетан глумац!“ (Б. С. Стојковић). Б. је превео, са мађарског и немачког, за потребе наших позоришта и неколико позоришних комада, углавном комедија (Ј. Васари: Поверавам ти своју жену, комедија у 4 чина; Блум-Ротер: Ја те варам јер те волим, комедија у 3 чина; Армон и Нанси: Зебра, шала у 3 чина; Н. Ковард: Медени месец, комад с певањем у 3 чина; М. Ленђел: Антонија; сарајевско НП играло је његов превод Ибзеновог Малог Ејлофа). На сцени НП у НСаду приказиван је (1934) његов комад Центарфор.

УЛОГЕ: Светислав, Сава Савић (Протекција), Вића, Жика (Сумњиво лице), Срета (Народни посланик), Ђорђе (Максим Црнојевић), Имотски кадија (Хасанагиница М. Огризовића), Станојло (Ђидо), Милан (Ева) Иван (Чудотворна икона), Смиљанић (Граничари), Стеван (Чвор), Он (Ave Maria), Јаго (Отело), Лисандар (Сан летње ноћи), Хемон (Антигона), Адолф (Буриданов магарац), Строгов (Царев гласник), Кочкарјов (Женидба), Васка Пепел (На дну) Занковски (Злотвори), Нејд (Отац А. Стриндберга), Рокве (Париска сиротиња), Тане (Два лажова новог кова), Бела Ковачи (Антонија) и др.

ЛИТ: Ј. Лешић, Бандић Милан, Народно позориште Сарајево (1921-1971), Сарајево 1971, с. 23-26; Ј. Лешић, Бандић Милан, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 93.

Ђ. П.