БАРЈАКТАРОВИЋ Душан – драмски глумац (Београд, 1872 – Зворник, 1910). Први пут је ступио на сцену 1892. у путујућој дружини Ђуре Протића и у њој остао до 1893; 1894/95. је у СНП; 1896. је члан НП у Бгду; 1897. у трупи Фотија Иличића; од 1898. до 1899. је у трупи Петра Ћирића, 1900. код Петра Христилића, од 1900. до 1902. код Љубомира-Лале Мицића; од 1902. до 1904. поново је у СНП, 1905. у „Светом Сави“ Димитрија Гинића; од 1. XII 1905. до 16. VIII 1906. је по други пут у НП у Бгду; од 1907. до 1908. је у трупи Михаила-Ере Марковића и од 1909. до 1910. код Јована-Јаноша Марковића. Живот је завршио трагично: као члан Марковићеве трупе, заљубљен у лепу глумицу Десу Ђермановић, која је такође играла с њим, убио ју је у наступу љубоморе, па одмах затим извршио самоубиство – све у Зворнику. Б. се већ од почетка истицао великим даром и стваралачком снагом, нарочито у тумачењу сложенијих драмских улога. Приликом свог другог дебитовања за ангажман у СНП 1902. у улогама Ријона (Женски пријатељ) и Максима Црнојевића у истоименом комаду Л. Костића оцењен је од стране рецензента др Јована Грчића: да је „добро одскочио од медиокритета“, да има „озбиљан дар“, да је „деби био сретан и успео“, јер је „интелигентан, пажљив и озбиљан глумац“, који „уме и фриволним испадима да даде тип безазлена ћеретања и у томе би се на њега могли угледати неки од наших домаћих“. Одликовао се изванредно правилном, тонски пријатном и складном дикцијом и снажном емоционалношћу, искрен у доживљају и непосредан у уметничком изразу.

УЛОГЕ: Мустај кадија (Горски вијенац), Принчивале (Мона Вана), Дон Фернандо де Азеведо (Прециоза), Стеван Душан Силни (Цар Душан Силни), Скарпија (Тоска, Сарду), Карло фон дер Нот (Отаџбина), Луцијан од Риверола (Франсијон), Сигур Снажни (Поход на север), Максим Црнојевић (Максим Црнојевић), Ријон (Женски пријатељ), Феруз-паша (Три хајдука), Дијоген (Мраморна срца), Сержан Хелбиг (На починак), Лорд Дарлингтон (Лепеза), Михаило Строгоф (Царев гласник), Громени (Позоришне лудорије), Едгар (Краљ Лир), Поповић (Сеоска лола), Управитељ позоришни (Мамзел Нитуш), Милан (Љубавно писмо), Скалкин (Чикина кућа), Господин (Галеото).

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Краљ Лир, Позориште, НСад 1902, бр. 7, с. 26; А-м, Д. Барјактаровић, Браник, 1902, бр. 98, с.3; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1902, бр. 30, с. 958; -Ј-, „Цар Душан Силни“, трагедија у пет чинова, написао Милош Цветић, Браник, 1904, бр. 258, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Мона Вана, Позориште, НСад 1904, бр. 12, с. 82-83; А-м, Душан Барјактаровић на београдској позорници, Позориште, НСад 1904, бр. 14, с. 91; Б. М., Српско народно позориште, Трговачке новине, НСад 1904, бр. 47, с .2; А-м, Отело у Зворнику, Браник, 1910, бр. 134, с. 3.

Б. С. С.