БАТИ Гастон (Gaston Baty) – француски позоришни редитељ, директор позоришта и драмски писац (Пелисен, Лоара, Француска, 26. V 1885 – Париз, Француска, 13. X 1952). Васпитан је у грађанској породици; средње образовање стекао је у доминиканском колеџу у Улену (Рона). Затим је права студирао у Лиону, а немачку књижевност у Монаку. Још пре Првог светског рата интересовао се за позориште и његове проблеме, а после рата му се сасвим посветио. Врло је значајан његов рад за целокупан развој савременог француског позоришта. Припадао је тзв. Картелу, кружоку редитеља који су још чинили Луј Жуве, Жорж Питојеф и Шарл Дилен и који је, одмах после Првог светског рата, у француској престоници повео жестоку борбу за стварање модерног позоришта, и пре свега за проналажење нових изражајних могућности у области режије, свеукупно узете. Све су вредности рушене или преуређиване, па се младим позоришним ентузијастима чинило да ни схватања режије више не смеју остајати неприкосновена и да их ваља мењати из основа – „што урнебесније, правом канонадом неочекиваних изражајних могућности“. Режији се морају оставити одрешене руке, има се искључити стереотипна режија која спутава уметнике у узлетима, која „повлашћује шаблон и неприродну игру“. Картел ће се бесомучно подавати „демону режије“, па ће се позоришној публици и критици у почетку чинити да се са сцене све више потискује „њено величанство реч“. Управо ће позоришна критика замерати Б. што режијом и првенственом бригом притом о декору, костимима и осветљењу позорнице запоставља пишчев текст. Отпор је био неочекивано снажан. Својим позоришним ауторитетом Картелу се највише супротстављао Лиње-По. Низ година Б. је водио позориште „Монпарнас“, у којем је режирао велик број врло значајних дела (Маријанине ћуди, Злочин и казна, Госпођа Бовари, Дулчинеја итд.) На тој сцени је остваривао своје редитељске концепције. За потребе своје сцене направио је три успеле адаптације. Најпре се латио Злочина и казне Ф. М. Достојевског (1933), иако су Французи већ имали једну драматизацију (Ј. А. Делијер, 1904). Успео је да продре у суштину материје и да организује драму снажних ефеката. Затим га је привукла Госпођа Бовари Г. Флобера (1936) и тај посао му је похваљен као несвакидашњи подухват којим је француско позориште знатно обогаћено. Најзад је дошла на ред Б. трећа драматизација: Дулчинеја (1938). То није низ слика, као што би се очекивало, из ремек-дела М. де Сервантеса него потпуно нова књижевна творевина, безмало и сасвим самостална, како предметом тако и радњом. Дон Кихот се ту уопште не појављује; присуствујемо само његовом ропцу и његовој смрти – „посредно, ако се тако може рећи, јер завесе на његовој постељи прикривају призор“. Али заљубљени витез луталица тужнога лика ипак испуњава цео комад својим „невидљивим присуством“. Роман је прерађивачу ипак послужио више као надахнуће но као основ. То је трагикомедија у два дела и осам слика. „Предмет је племенит и леп. У питању је апологија идеализма. Њен изразити симболизам нам казује да они који живе или који умиру за неки идеал не чине никад непотребно дело. Може их човек ниподаштавати, извргавати руглу, кињити: кад-тад, ма у којем облику, њихова племенитост ће уродити плодом“. Дулчинеја је писана не само за сцену него и за наслоњачу. Она својим сажетим и једрим стилом, „с мешавином реализма и песничких враголија“, може задовољити и „оне који живе од речи“, тј. писце и критичаре. Напослетку, Б. је објавио и неколико врло занимљивих књига о позоришту. СНП је извело његову адаптацију Госпође Бовари.

Ж. П.