БЕКОВИЋ Миодраг (правим именом Емил-Људевит Слука) – драмски глумац (Нови Сад, 1884 – Приштина, 1915). Завршио је четири разреда гимназије у НСаду. Иако Словак по народности, понашао се у младости као ватрени српски родољуб под аустроугарском окупацијом. Први пут је ступио на сцену 1901. у СНП у НСаду, у којем је играо углавном епизодне улоге све до почетка 1903, када је са сестром, такође глумицом, Павом Слуком-Рајичић-Алмажановић (в), побегао у Србију и ступио у нишки „Синђелић“. Краће време, од 10. I 1905, играо је у НП у Бгду, па се опет вратио у „Синђелић“, где је био у првом уметничком плану репертоара. У НП у Бгду је коначно од 16. VIII 1906, када је променио веру и име: београдски полицијски писар Боривоје Бековић дао му је своје презиме. Као члан НП у Бгду живео је врло неуредним, боемским животом, који му је подривао здравље и због којег је више пута био отпуштан, упркос великој запослености у репертоару, и поново ангажован. Врло интелигентан, изузетно даровит, уз то лепог лика, елегантан и углађених манира, природан и непосредан, осећајно топао и с правилном, тонски пријатном дикцијом, тумачио је врло ефектно и неусиљено претежно психолошке улоге у модерној драми, затим салонске љубавнике већином лирске природе и отмену господу. Неко време био је изврсни и незамењиви уметнички партнер Маре Таборске. До краја каријере живео је у уметничкој слави као изузетно даровит глумац и као неизлечиви кафански боем, чак у понижењу. Живот је завршио тужно: у току евакуације изнурен и уништен зимом и глађу.
УЛОГЕ: Никола (Обичан човек), Први кмет (Иво кнез од Семберије), Лабуд (Гордана), Алфред Лимберл (Мали људи), Маркиз Силујет (Нарцис), Први момак (Сватови), Фредерик (Фернанда), Вељко (Шваља), Рудничанин (Станоје Главаш), Ставарака (Васантасена), Свирач (Епидемија), Жандар (Крив), Дамјан (Цар проводаџија), Лакај (Дипломате), Алија (Црни књаз са Семећа), Смиљанић (Сеоска лола), Драгонац (Пустињаково звоно), Момак (Мена), Радоња (Горски вијенац), Митровић (Пучина).
ЛИТ: А-м, „Нарцис“, трагедија у пет чинова од Алберта Емила Брахфогла, Браник, 1901, бр. 138, с. 3; М. Недељковић-Томин, Српско народно позориште у Вршцу, Родољуб, Вршац 1903, бр. 25, с. 2; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 2. XII 1903.
Б. С. С. и В. В.