БЕРЛИОЗ Ектор (Hector Berlioz) – француски композитор (Кот-Сен-Андре, департман Изер, Француска, 11. XII 1803 – Париз, 8. III 1869). Најпре је студирао медицину, коју је напустио против воље свога оца, да би се посветио музици. Прва награда на конкурсу за најбољу композицију 1830. омогућује му трогодишњи боравак у Италији. У Паризу, где се његова дела третирају као сувише „револуционарна“, не може да се пробије као композитор, па се бави музичком критиком. Мада је у Паризу остао несхваћен и као уметник осуђен на усамљеност, он није пристао на уступке публици. Његов уметнички свет имао је сасвим нову драматску изражајност, којом је прожео своја значајнија дела. То је свет интензивне, искрене, проосећане драматике, који привлачи и заноси, отварајући нове погледе у јединствено преплитање елемената ванмузичких и музичких доживљаја. Као прави романтик, Б. је умео да нагласи експресивност музичког говора до граница високе узбудљивости. Његово стваралаштво обухвата велик број оркестарских композиција, симфонија, клавирских дела, миса, кантата и вокалних композиција, од којих се важнијима сматрају: Фантастична симфонија (La Symphonie fantastique), Лелио или Повратак у живот (Lélio, ou Le Retour à la vie), Харолд у Италији (Aroldo in Italia), Ромео и Ђулијета (Roméo et Juliette), Римски карневал (Le Carnaval romain), Проклетство Фауста (Huit scènes de Faust) и др. Иако је већ од почетка каријере одлучио да тежиште композиторског рада постави на музичку позорницу, Б. је написао само  три опере: Бенвенуто Ћелини (Benvenuto Cellini), Беатриса и Бенедикт (Béatrice et Bénédict) и Тројанци (Les Troyens), која се  оцењује као најуспелија. Његове опере нису извршиле онај  утицај који су имала његова остала дела програмског карактера. Отварањем перспективе програмској музици, Б. је не само постао оснивач једне нове музичке висте, него је указао и на њене неслућене могућности, оплодивши уједно стваралачке снаге савременика и следбеника. Његове заслуге за развој француске и европске музике су, према суду музичке историје, веома значајне и трајне, јер је својим стваралаштвом означио епохални преокрет на подручју оркестарске програмске музике. У СНП је 16. VI 1970. изведена његова Фантастична симфонија (са једночиним балетом Ноћ на прузи).

ЛИТ: С. Илић, Фантастична симфонија, Индекс, 1970, бр. 196, с. 6.

М. Х.