ПЕТРОВИЋ Љубомир-Љубинко – драмски глумац и драмски писац (Београд, 1851 – Београд, 5. II 1916). Завршио је само четири разреда гимназије у Бгду, где је доцније службовао као скромни чиновник. Дуго је животарио у оскудици од незнатне пензије и малих књижевних хонорара, оптерећен још и многочланом породицом. Био је врло плодан и разноврстан: писао је лирске и епске песме (и за децу), приповетке и драме. У књижевности се први пут јавио песмом 1871. у „Јавору“, а затим је објављивао у листовима: „Босанска вила“, „Стражилово“, „Нада“, „Србија“, „Вршчанин“ и другде. Његове љубавне, описне и родољубиве песме помало су и осећајне, али у основи наивне и уметнички недотеране. Понеке од њих су биле толико омиљене у народу да су се и певале („Љубим те, Лело“, „Коловођо, перје наше“, „Лепа је зора, дико“, „Сетно пева мала ’тица!, „Весело момци, весело цуре“ и друге). По поруџбини је спевао више песама и за неке популарне комаде (Сеоска лола Е. Тота, Слободарка М. Ђорђевића-Призренца, Радничка побуна Сиглигетија-Балажа, Французи у Кини са музиком Д. Јенка и др.). Његова збирка такозваних криминалистичких приповедака Крвави вео спада међу прва дела овог жанра у српској књижевности (уз она Тасе Миленковића). Те су приче и динамичне и романтичне, али уметнички нису скоро нимало вредне. У списатељском раду најважнија му је драмска делатност. Комади су му безмало сви из народног живота с певањем и романтично-сентименталне садржине: Девојачка клетва, слика из народног живота у три чина, с певањем и музиком Д. Јенка, 1887. – изведена први пут у СНП 1899. у Старој Пазови, а у НСаду 1900; Суђаје, драмолет у три чина, с певањем и музиком Ј. Маринковића, 1897. – први пут у СНП 1903. у Осијеку, 1904. у НСаду; те два комада са хришћанско религиозним темама: Крв за род, мелодрама из народног живота са музиком Д. Јенка, 1894; Све за веру, драма у три чина с певањем, 1897. Девојачка клетва и Суђаје су комади са доста пријатне музике и песама на бази народног мелоса, са разиграним народним колима, са лаким заплетом и занимљивом али наивном фабулом романтичних решења и обрта. Крајем XIX и почетком XX века били су често извођени у свим српским, нарочито путујућим позориштима, у којима су глумци створили више својевремено омиљених и већ стандардизованих уметничких ликова. Неки комади су му и награђивани: Матица српска је повољним рефератом др Јована Грчића наградила Суђаје, а Друштво „Свети Сава“ у Бгду Крв за род, који комад је и штампало у свом „Братству“. Суђаје и Девојачка клетва немају нарочитих уметничких вредности, али су као вешто постављени и добро играни комади са музиком и песмом могли да буду сценски занимљиви за ширу публику. П. је био и запажени карактерни и нарочито комични глумац у тумачењу улога из народног живота, али је играо краће време: од 18. I 1873. до септембра 1874. у СНП у НСаду и од 1875. до 1880. у НП у Бгду. Критичари су истицали његову одмерену и природну игру.

УЛОГЕ: Миша (Вампир и чизмар), Вук Бранковић (Зидање Раванице), Капетан Хенрик Витфилд (Ловудска сиротица), Тошица (Избирачица), Футошки кнез (Шаран), Освалд (Краљ Лир), Јефта (Циганин), Гроф Лерма (Дон Карлос), Пандур (Уњкава комедија), Лоран (Присни пријатељи), Рудолф Харас (Виљем Тел), Катранди (Роб), Мартин (Љубав их мори), Челеји (Жене у уставном животу), Тривун (Грабанцијаши), Август (Сан и јава), Бољемил (Драгомира), Иван Косанчић (Бој на Косову, Суботић), Дужд (Млетачки трговац).

БИБЛ: Суђаје, драмолет у два чина, по народном веровању, ЛМС, 1888, књ. 155, с. 27;  За краља и отаџбину, алегорија са дванајест слика и певањем, Бгд 1899.

ЛИТ: А-м, Извештај привремене управе о српској народној позоришној дружини, Застава, 1873, бр. 99, с. 3; А-м, Извештај привремене управе Српског народног позоришта о радњи и стању српске народне позоришне дружине на Главној позоришној скупштини 18. авг. о. г., Застава, 1874, бр. 98, с. 1; Ј. Грчић, „Суђаје“, драмолет у два чина са певањем од Љубомира Петровића (Љубинка), Браник, 1887, бр. 99, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Девојачка клетва, Позориште, НСад, 1900,  бр. 30, с. 119.

Б. С. С.