ПЕТРОВИЋ Миодраг – глумац (Лоћика, код Јагодине, 12. VIII 1954 – ). Основну школу завршио је у родном месту, средњу у Јагодини, а глуму на Академији уметности у НСаду у класи Миленка Маричића. Још као средњошколац почео је да глуми у Градском аматерском позоришту. Истовремено је почео да пише песме: прву је објавио 1971. у „Новом путу” као првонаграђену на такмичењу омладине Шумадије, Поморавља, Ресаве и Левча. Такође је радио као хонорарни дописник „Политике експрес”. Пре студија, 1973/74, био је члан Позоришта „Дадов” у Бгду и често је учествовао на књижевним трибинама и наступао на песничким манифестацијама. У НСаду глуму је уписао 1974, а дипломирао је 1978. са представом Ко се боји Вирџиније Вулф у режији проф. Богдана Рушкуца и са монодрамом Последњи дан, коју је сам режирао и драматизовао по роману Б. Пекића Одбрана и последњи дани. Од јесени 1978. стални је члан Драме СНП. Поред рада у позоришту, играо је у многим тв-драмама, а снимио је и више филмова: Ћутање професора Мартића, Шта је с тобом Нина, Светозар Марковић, Плажа, Црвена краљица, Црвени оркестар, Агресори у миру, Јевреји долазе, Дар мудраца, Велики транспорт, Граница, Сеобе, Сва та равница и др. По његовом сценарију ТВ НСад је снимила документарне филмове Како је Мокрин добио презиме Антић, Сви момци свилокоси, Токино коло и Рам за слику. Објавио је више књига поезије, а заступљен је у неколико антологија. Аутор је и више радио-драма: Дивља лига, Звоно, Пси и др. На његове стихове компоновали су З. Мулић, Ј. Адамов, З. Дракула и Ф. Ковач. Песме су му преведене на румунски, македонски и мађарски језик. Његову поезију критичари су оценили као префињену са веома специфичним звуком. На фестивалу Златна тамбурица освојио је више пута награду за текст. Током успешне каријере показао је да је даровит, марљив и дисциплинован глумац, широког спектра са способношћу да се прилагоди редитељским захтевима. Без обзира на обим и значај улоге свакој је прилазио са много пажње, без потцењивања и са потпуном концентрацијом. Играо је разноврсне ликове по карактеру и по значају; првенствено је био реалистичан глумац. Бавио се и режијом: Ала је леп овај свет (Културни центар НСада), Последњи дан (Академија уметности и Културни ценатр НСада), Господар Сјена (Савез драмских уметника Војводине) и Како се распала моја песма (Савез драмских уметника Војводине). Више пута је био члан разних жирија, између осталих и: за награду најбољем младом глумцу Стеријиног позорја, за Награду „Вечерњих новости” на Стеријином позорју, за награду критике Стеријиног позорја, на фестивалу Дани комедије у Јагодини, дугогодишњи је члан жирија за доделу Награде на најбоље глумачко остварење младог глумца на сцени СНП „Пеђа Томановић”, као и члан и председник жирија на Фестивалу аматерских позоришта Србије. Добитник је више награда: Награда за улогу у Стриптизу 1985. на Сусрету професионалних позиришта Војводине, годишња награда СНП за улогу Виће у Сумњивом лицу 1995… О улози  Џемс Тирон Млађи у Месечини за несрећне Даринка Николић је написала: “Петровић је лик Тирона градио у широком спектру од цинизма, преко кловновског експресионизма, до финих, ниских тонова великог драмског глумца. Каткад николсоновски експресиван, каткад брандовски самозатајан, Перовић је у овој представи дао једну од најбољих глумачких партија.” Добитник је Златне медаље “Јован Ђорђевић” 2020.

УЛОГЕ: Заре (Ујеж), Имотски кадија (Хасанагиница), Кирил (Пасквелија), Други грађанин (Непријатељ народа), Светислав (Док црвена јесен друмовима хода), Павел Јасенски (Коме откуцава часовник), xxx (Глас којим говори ватра), Свен (Чешаљ), ххх (Хајд’ у парк кабаре), Џераја Џип (Човек је човек), Вилмер (Пријатељи), Церемонијал мајстор, Трускор, Брокет, Први лорд (Владајућа класа), Господин И, Јозеф К. (Стриптиз), Миле Вуковић (Свети Георгије убива аждаху), Валерије (Живот провинцијских плејбоја после Другог светског рата или Туђе хоћемо – своје не дамо), Рјепин, као младић, Барлов (Роман о Лондону), Георгије старији (Три чекића, о српу да и не говоримо), Ленски (Луда игра), Господин Ђурић (Покојник), Официр у Едмондовој служби (Краљ Лир), Пафнуције (Преобраћење блуднице Таиде), Бановић Страхиња (Бановић Страхиња), Ленки Дунђерски у спомен (Међу јавом и мед сном), Поповић, адвокат (Очеви и оци), Вилотијевић (Чудо у Шаргану), Први пандур (Вођа), Кир Дима (Кир Јања), Лука (После пола века), xxx (А прах, све је прах…), Адвокат (Црна хроника), Светозар Милетић (Српска Атина), Вића (Сумњиво лице), Џемс Тирон Млађи (Месечина за несрећне), Вершињин (Три сестре), Хлопов (Ревизор), Кнез (Евгеније Оњегин), Коста (Право на Руса), Поручник (Зуби), Господин Михајловић (Је ли било кнежеве вечере), Други сенатор (Тимон Атињанин), Милан (Урнебесна трагедија).

БИБЛ: Камен темељац, НСад 1981; Кућа на две воде, НСад 1990; Зима, брајко, НСад 1992; Певајући по теби, НСад 1994; Коњ који је имао зелено срце као дрво, НСад 1994; Скеле су високо и нико се није вратио, НСад 1997; Све је теже с песмама, НСад 1999.

ЛИТ: Р. Путник, Опора носталгичност, Политика, 26. X 1988; Р. Путник, Страдање „малог човека”, Политика, 3. II 1989; З. Р. Поповић, Љубав је нешто…, Позориште, НСад, 1991, бр. 6; Д. Николић, Номадска трагедија, Дневник, 28. XII 1992; М. Јеремић, У чеховљевском кључу, Политика, 23. III 1993; Д. Пејовић, Новосадска поставка Кир Јање плени поетичношћу, Позориште, НСад, 1993, бр. 5/6/7.

М. Л.