ПЕТРОВИЋ Никола – историчар и револуционар (Нови Сад, 31. III 1910 – Београд, 22. IV 1997). Српску основну школу завршио је у Чакову, данас у румунском Банату, осмогодишњу немачку гимназију у Темишвару, а машинску технику у Прагу (1928-1934). Примљен је у СКОЈ 1930, а у КПЈ 1932. После повратка у земљу укључио се у револуционарни рад: сарађивао је у напредним часописима у Бгду и учествовао у стварању и раду војвођанског Омладинског културно-привредног покрета 1936-1937. Радио је као секретар Југословенско-чехословачке привредне коморе у Бгду од 1937. до 1941. Био је члан Агитпропа ПК КПЈ за Србију. Сарађујући непосредно са Јосипом Брозом Титом, отишао је у Москву 1940, где је учествовао у раду Балканског секретаријата Коминтерне, на којем је поднео извештај о политици КПЈ. После повратка у земљу ухапшен је у Бгду. На дан напада Немачке на Совјетски Савез повукао се у илегалство у НСаду. Руководио је Агитпропом ПК КПЈ за Војводину. Од 1942. је био члан Бироа Покрајинског комитета. Учествовао је у покретању и уређивању „Слободне Војводине“. Од марта 1943. до марта 1944. био је секретар Обласног комитета КПЈ за Бачку и Барању. Као већник је присуствовао Другом заседању АВНОЈ-а (1943. у Јајцу), на којем је као делегат из Војводине изабран за члана Председништва. Од марта 1944. у Срему је био члан ПК, а од августа у Врховном штабу НОВ и ПОЈ на Вису. У Титовој пратњи је са Виса, у септембру, одлетео у Крајову, у Румунији, где је именован за представника нове Југославије у овој суседној земљи. Потом је био повереник Националног комитета ослобођења Југославије при Војној управи за Банат, Бачку и Барању. На Петом конгресу КПЈ 1948. изабран је за кандидата за члана ЦК КПЈ (већ је био члан ЦК КП Србије). Од 1. II 1945. до средине 1951. радио је као министар савезне владе, најдуже у ресорима спољне трговине и електропривреде. После тога посветио се научном раду на историји: био је запослен као научни саветник у Историјском институту САНУ од 1963. до 1978, када је отишао у пензију. У војвођанску историјску науку је унео марксистичку анализу историјских процеса, појава и личности. Главна област његових истраживања био је XIX век у Војводини. Осветлио је економске, националне, политичке и културне прилике у којима је створено СНП као „саставни део једног широког националног и политичког покрета Срба у Угарској, и не само у Угарској, него и у Србији, па и осталим југословенским земљама“. Посебну пажњу обраћао је на тесне везе између Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића и СНП.

БИБЛ: Светозар Милетић, Бгд 1958; Друштвене и политичке прилике у Војводини у доба оснивања Српског народног позоришта, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 27-38; Светозар Милетић и Народна странка, грађа, 1860-1885 – књ. I, Сремски Карловци 1968, књ. II, Сремски Карловци 1969, књ. III, НСад 1985.

В. П.