ПЕТРОВИЋ ПЕТАР – ПЕЦИЈА – драмски писац (Оточац, Лика, 21. IX 1877 – Загреб, 9. I 1955). Гимназију је похађао у Госпићу, а шумарство завршио у Згбу. Као шумарски инжењер био је запослен у Илоку, Чабру, Самобору и Згбу. Почетком века појавио се у књижевности цртицама и новелама из народног живота, које је објављивао у дневним листовима и часописима. Највише популарности је стекао хуморескама и позоришним комедијама у којима је сликао прилике и људе личког села и њихове згоде и незгоде, на чији се рачун шалио прецизно (блиско их познавајући), али доброхотно и са симпатијама. Љубав и наклоност према својим земљацима и родољубље опћенито живо су присутни у свим његовим делима. Као вештом драматичару и духовитом комедиографу, комади су му убрзо стекли изузетну популарност и играни су на многим југословенским сценама, а, с обзиром на његово присуство у репертоару најпознатијих позоришних кућа српскохрватског говорног подручја, подједнако је сматран и хрватским и српским писцем. Између два рата стекао је велик углед код глумаца који су се огледали у његовим комадима као и код публике. Пера Добриновић је, међу осталим својим улогама, памћен и по маестрално одиграној улози сеоског заводника у комедији Пљусак, у којој се појавио као шездесетогодишњак. П. је превођен на чешки, немачки и португалски. Најпознатија целовечерња позоришна дела су му: Ркаћ (1904), Рушка (1905), Суза (1907), Душе (1910), Шума (1915), Мрак (1916), Чвор (1920), Земља (1926), Три према један (1929), Пљусак, Мача или Мајчино срце (1932), Испод наших брда, Кад то не сме нико знати, Бећаруша (1936), У старом гнијезду (1937), Тешко ми је (1941), а једночинке: Род, Чизме, Мала, У навиљцима (1919), Стојанда (1922), А сад, лаку ноћ и Писмо (1930). Када се 1910. појавила његова драма Душе, А. Г. Матош је, уз благо замерање због идеализовања сељачког сталежа, најпохвалније истицао основну „тенденцију дела“: не остављати никад родну груду и земљу предака својих. Од ХНК у Згбу је добио две Деметрове награде: за Шуму (1915) и за Мрак (1916). Четврт века књижевног рада прославио је 1925. истовремено у ХНК у Згбу (Чвор) и у НП у Бгду (Пљусак), а његову тридесетпетогодишњицу је обележило загребачко ХНК 18. I 1937. праизведбом комада У старом гнезду. На новосадској позорници изведена су П. дела: Ркаћ (1905), Сузе (1909), Мрак (1919), Пљусак (1921, 1971), три једночинке – У навиљцима, Чизме и Род (1924), Чвор (1924, 1967), Рушка (1924), Душе (1926), Земља (1926), Браца (1927), Три према један (1930, 1932), Мача (1932) и Добро мељеш (1934). Редитељ обеју послератних представа (Чвор и Пљусак) Михаило Васиљевић сматра: „Сведоци смо чудног феномена. У наше доба још имамо слуха за сентименталну стару градску песму… Можда и ови Пецијини водвиљи, настали између два рата, имају управо ту арому некадашње градске забаве. Та драматургија не замара гледаоца. Она му нуди прихватљив заплет, пун неочекиваних обрта, животне личности и карактер, богат и сочан језик. Ако умете да уживате у старој градској песми, насмејаћете се сасвим извесно и овим делима…“

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1906, бр. 3, с. 95; А-м, У суботу 5. децембра гледали смо први пут „Сузе“, Застава, 7. XII 1909; А-м, Шта се ради у Позоришту?, Јединство, 4. II 1921; Х-ћ, „Пљусак“, Застава, 19. II 1921; А-м, Гостовање Пере Добриновића у Новом Саду, Јединство, 1. V 1921; А-м, „Чвор“ – премијера у Народном позоришту, Видовдан, НСад, 22. V 1924; Вер., „Чвор“, Застава, 24. V 1924; Вој. М-ћ, Премијера „Рушке“ од Пеције Петровића, Застава, 11. IX 1924; Ј. Ивакић, Пеција, Comoedia, 1925, бр. 31, с. 2-10; Тревчин, „Земља“, Застава, 24. XII 1926; Критик, Вече шала, Застава, 26. III 1927; М. Кујунџић, Лаж о смешним земљацима, Дневник, 14. XI 1967; С. Кисић, Писци пред публиком, Политика, 18. XI 1967; Б. Хећимовић, Петар Петровић Пеција, Позориште, Тузла, 1969, бр. 4, с. 407-416; М. Кујунџић, Водвиљ на лички начин, Дневник, 24. I 1971; С. Божовић, „Пљусак“ без грмљавине, Вечерње новости, 26. I 1971.

В. В.