ПЕТРОВИЋ Петар С. – књижевник, глумац и редитељ (Лађевац код Окучана, 9. VI 1899 – Београд, 20. X 1952). Основну школу и двогодишњи глумачки течај завршио је 1922. у Згбу. Исте г. је позван у НП у Сарајеву, у којем је, после одигране улоге Пажа Гастона у Беговићевој једночинки Бискупова синовица, добио стални ангажман (1922-1927). Накратко потом запослио се у Интимном театру у Вараждину, затим у НП у Скопљу (1927-1950), а од 1930. у НП у Бгду. Заједно са Јованом Коњовићем, Виктором Старчићем и Николом Поповићем 1939. је основао Уметничко позориште у Бгду. Истовремено је писао новеле, приповетке за децу, романе, драме и радио на драматизацијама дела наших класика потписујући се, најчешће, са П.С.П.-Пеција или Пеција-млађи. Поткрај живота (1948-1950) радио је као редитељ тек оформљеног Београдског драмског позоришта. Од НП у Сарајеву до Уметничког позоришта у Бгду прешао је пут од младог почетника, епизодисте, до тумача значајних и запажених улога, постепено се развијајући у студиозног карактерног глумца, који је са успехом креирао низ жанровски разноликих али сложених и уметнички веома одговорних задатака. Истицао се посебно разговетном и одмереном дикцијом. Прву приповетку објавио је у сарајевском дневном листу „Звоно“ (1920), прву збирку приповедака Година дана 1930, а први роман, Рођа, 1934. Као драмски писац у почетку је био под јаким утицајем Јевреинова (Пуцањ из публике, на пример). Касније П. комаде, лепих књижевних али превасходно сценских вредности, карактеришу наглашени смисао за композицију, оштрина запажања и покушај да сачини социјалну драму са тезом (Ослобођење Косте Шљуке, Оливера, Мис Београд, Угашено огњиште, Симићи). Последња драма, изведена за његовог живота, Ми не признајемо, на узбудљив и потресан начин обрађује догађаје из 1941. Драме Душан, млади краљ и Драмски триптихон (Јоасаф, Стефан Лазаревић и Царица Милица), који је сачуван у рукопису, иако са доста примеса историјског, представљају прве значајније покушаје осавремењивања митова, предања и легенди у нашој савременој драмској литератури. На сцени СНП изведене су две његове драматизације: Вечити младожења Јакова Игњатовића (в) и Сеоска учитељица Светолика Ранковића (в). Не толико први, илустративно раван и докраја упрошћен П. драматизаторски подухват, колико други, изазвао је жустре критике и полемике. У тежњи да се што више прилагоди оновременим литерарно-сценским нормама, П. је изразито песимистички интониран крај Ранковићевог романа преточио у драмску форму са наглашено оптимистичким акцентима. Био је то разлог да на страницама „Наше сцене“ отпочне једна од наших вероватно првих књижевно-теоријских полемика, чији су учесници били Живојин Бошков и сам П. Саглашавајући се са низом оправдано оштрих примедаба и критика које су му упућене, П. је закључујући полемику написао: „Знам, обично се каже: ’Дозвољено је драматизовати, али под условом да драматизација буде рад на роману, или толико јака да ’убије’ роман. Тачно! Али за то треба времена. Роман није одмах добио ранг класике чим се појавио из штампе. Он га је, ако је заиста представљао квалитет, учврстио тек много година доцније. Треба, дакле, сачекати да време и драматизацији даде њен ранг“. А време је драматизацији Сеоске учитељице недвосмислено дало одговарајући ранг. Извођена од 1951. до 1953. у безброј позоришта широм земље, она је, убрзо, као и претходна, сасвим заборављена. Јаков Игњатовић стекао је, касније, нове, виспреније и боље драматизаторе. Ранковић, сем П., ни једног више.

БИБЛ: Година дана, 1930; Пуцањ из публике, 1930; Рођа, 1934; Земља остављена, 1935; Млади курјак, 1936, Оливера, 1936; Мис Београд, 1937; Без земље, 1938: Душан, млади краљ, 1940; Угашено огњиште, 1942; Симићи, 1945; Мали Милкин, 1946; драматизација Вечити младожења, старинска трагикомедија у 5 слика, са епилогом, од Јакова Игњатовића, Бгд 1950; Ми не признајемо, 1951; драматизација Сеоска учитељица, Бгд 1951; О драматизацији „Сеоске учитељице“ (Одговор Живојину Бошкову I, II), НС, 15. IV и 1. V 1951; С пролећа, 1952; Ослобођење Косте Шљуке, 1953; Драмски триптихон (Јоасаф, Стефан Лазаревић, Царица Милица), неизвођен, сачуван у рукопису.

ЛИТ: Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 146; А-м, Пред премијеру „Сеоске учитељице“, СВ, 2. III 1951; О. Н(оваковић), „Сеоска учитељица“ од Светолика Ранковића, у драматизацији П. С. Петровића, НС, 1. III 1951; А-м, Са јучерашње премијере „Сеоске учитељице“, СВ, 4. III 1951; Ж. Бошков, Драматизована „Сеоска учитељица“ на позорници у Новом Саду, НС, 15. III 1951; Ј. Виловац, Поводом премијере „Сеоске учитељице“ у Војвођанском народном позоришту, СВ, 20. III 1951; Б. Чиплић, Поводом пет драмских представа Војвођансог народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114-121.

М. Р.