ПЕТРОВИЋ Сава – секретар ДСНП и преводилац (Рума, 1. I 1847 – Голубинци, 30. XII 1914). Гимназију и Богословију завршио је у Сремским Карловцима. Од 1870. непуне три г. је био сарадник „Народа“, листа Ј. Суботића (в). Од 1872. до 1895. радио је као актуар Матице српске, а ад 1895. до 1911. њен други секретар. Упоредо са радом у Матици, пуних 37 г. је био и секретар ДСНП: 27. XII 1871. изабран је за привременог секретара, а од 21. IX 1872. до 17. IX 1908. био је секретар. Као књижевни радник и публицист сарађивао је још и у „Јавору“, ЛМС, РИмМС, „Бранковом колу“ и „Стражилову“ и уређивао „Глас истине“, „лист за духовне беседе, животописе и старине“ (1886-1890) и „Српски Сион“, „недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске правславне Митрополије карловачке“ (1891-1895). Писао је краће приче, песме, чланке, приказе књига и, као члан Књижевног одељења МС (од 1877), оцене рукописа. Најважнији његов рад је Речник српских презимена, из којег је неколико одломака објавио у „Бранковом колу“ и „Календару МС“. Преводио је са немачког и руског (Хајзе, Ђулаи, Толстој, Чехов, Сологубов и др.). За потребе СНП преводио је драмска дела и у новосадском Позоришту извођени су његови преводи: Ноћ уочи Нове године (Р. Бенедикс), Путници (А. Винтерфелд), Поклон (К. А. Гернер), Доктор Клаус (А. Ларонж), Две сиротице (у преради Џ. Оксендорфа према истоименом комаду А. Денерија и Е. Кормона), Наши робови (Л. Захер-Мазох), Тврдо срце (С. Лесер), Јединица (А. Фредро Син), Глувак (П. Дефорж, прерада Ф. Розена), Позоришно дело (Е. Хенле), Тајни агенат (В. Ф. Хаклендер), Ханела (Г. Хауптман) и Медвед (А. П. Чехов); у НП у Бгду приказани су му и Маћеха (К. А. Гернер), Љубавне очи (превео под насловом Како љубав гледа, В. Хилнерова) и Марија Магдалена (П. Линдау). Остао му је неизведен превод једночинке Сестра као брат непознатог аутора. У ПО ДСНП био је један од оцењивача оригиналних и преведених драмских дела и члан пододбора за набавку позоришних комада и избор репертоара, а као лектор дотеривао је туђе преводе. Био је одличан секретар ДСНП: записнике скупштина и седница водио је беспрекорно, узорно чак, а администрацију обављао брижљиво и ажурно. Захваљујући таквом његовом вођењу послова, у сачуваним записницима органа ДСНП остала је обилна, драгоцена грађа за историју СНП. Од 1901. до 1903. је за МС оценио и редиговао дела М. Димитријевића (новела Искра живота; драматска поема Оливера), Л. Тривунова-Бранковића (комедија Образ пред свијетом; драма Шеста заповед; шаљива игра Консул), Св. Ћоровића (драмска слика Газда Јанко), П. П. Петровића (драма Ркаћ) и других аутора: драма Милош Велики; трагедија Два сирочета; шаљива игра Кривотворац, драмска слика Божја воља, жалосна игра Котаница, глума Сестре, те драме: Сваком своје, Лажљивица, Узданица, У заблуди, Друго крштење и Тако рече Заратустра. Преводи му се одликују чистотом језика и складношћу израза. Неколико наших листова и часописа обележило је 1897. пригодним чланцима 25-огодишњицу његовог књижевног и просветног рада. Његови посмртни остаци пренети су 1920. у НСад и сахрањени ма Алмашком гробљу. П. је своју ваљаним трудом стечену имовину завештао МС „на књижевне цели“. Српска академија наука изабрала га је 1889. за дописног члана, а српска влада одликовала Орденом Св. Саве IV реда (1900).

БИБЛ: Глумачка уметност у садашње доба, Позориште, НСад, 1890, бр. 30-40; Александар Сергејевић Пушкин, ЛМС, 1888, књ. 153, с. 125-143; Др Стеван Павловић, Сима Милутиновић Сарајлија (рођ. 1791-1847). Живот, радња и слика му, ЛМС, 1892, књ. 172, с. 138-142.

ЛИТ: В. Стајић, Помен Матичиним почасним члановима и члановима Књижевног одељења који су умрли 1914-1921, ЛМС, 1921, књ. 300, с. 152; Љ. Лотић, Добротвори Матице српске и њихове задужбине, Споменица МС 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 564; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, св. 11, НСад 1975, с. 48.

Л. Д.