ПЕТРОВИЋ Вељко – приповедач, песник, есејиста, историчар књижевности и уметности (Сомбор, 5. II 1884 – Београд, 27. VII 1967). Потиче из новосадске свештеничке породице. Гимназију је завршио у Сомбору, а права студирао у Будимпешти. Каријеру публицисте је започео 1903. као сарадник загребачког листа „Србобран”, а 1906. прешао у лист „Croatia”. У Сремску Митровицу је стигао 1908. као уредник листа „Слобода”, а од 1909. до 1911. био је члан редакције „Српске ријечи” у Сарајеву. У Србију је дошао 1911. и за време Првог балканског рата 1912. био је ратни дописник новосадског листа „Браник” и сарајевског листа „Браник”, а нешто касније уредник листа „Савремена питања” у Нишу. За време Првог светског рата повукао се са српском војском преко Албаније, потом упућен у Женеву, где је радио у публицистичко-пропагандном бироу Југословенског одбора, а 1918. био и његов члан. После рата радио је као референт у Одељењу Министарства просвете за Бачку, Бнанат и Барању у НСаду, да би 1920. прешао у Бгд, где је водио Уметничко одељење истог министарства. Редован члан Српске краљевске академије постао је 1936. Крајем 30-их био је директор културног програма Радио-Бгда. У Другом светском рату био је ухапшен и затворен у логор на Бањици. После рата постављен је за управника НП у Бгду и ту функцију је вршио до 1962. Исте г. постао је и дописни члан ЈАЗУ у Згбу. Председник МС био је од 1953. до 1956. Мада је то сматрао великом чашћу, када му је предложен следећи мандат он га је одбио па је потом изабран  за доживотног почасног председника МС. Поред „Летописа МС”, у којем је објављивао  радове, приче, стихове, књижевне огледе и записе, објављивао је и у „Бранковом колу”, „Српском књижевном гласнику”, „Делу”, „Савременику”, „Новој Искри”, „Банатској вили”, „Словенском југу” и многим другим. Објавио је највише новела међу нашим приповедачима, више од двесто. Важио је за нашег највећег усменог приповедача новијег доба. „Имао је и најснажнију и најсуптилније обликовану мемоарску жицу у нас. За њега је историја била ‘скуп запамћених и забележених успомена’, а мемоарски тренутак представљао је могућност повратка у изгубљене светове детињства и младост. Његова сећања на наше вароши, од Сомбора и Карловаца до Новог Сада, драгоцена су сведочанства, видиковци за себе, о нама какви смо били и трајали на овим равничарским просторима.” Његова драмска панорама Раванград 1900. у СНП је изведена 18. XII 1982, а рађена је у коопродикци са НП у Сомбору, где је премијера била 27. XI 1982.

БИБЛ: Родољубиве песме, 1912; На прагу, 1913; Буња и друге у Раванграду, 1921; Варљиво пролеће, 1921; Три приповетке, 1922; Померене савести, 1922; Искушења, 1924; Приповетке I, 1925, II, 1934; Српска уметност у Војводини од деспота до уједињења (са М. Кашанином), 1927; Сабрана дела I-II, 1932; Изданци из опаљена грма, 1932; Изабране приповетке, 1951; Стихови, 1951; Сабрана дела I-VI, 1954-1958; Невидљиви извор, 1956; Одабране приповетке, 1960; Препелица у руци и друге сличне приповетке, 1963; Приповетке, 1963; Песме, есеји, 1963; Дах живота, 1964; Земља, 1964; Крилата грудва земље, 1965; Песме за децу и о деци, 1965; То су они, то смо ми, 1970; Српски писци и сликари, 1994.

ЛИТ: В. Стајић, Новосадско порекло Вељка Петровића, Дан, 1937; Б. Ковачек, Д. Ређеп, Критичари о Вељку Петровићу, НСад 1965; С. Гордић, Огледи о Вељку Петровићу, НСад, 200; Д. Ређеп, Антологија Вељко, НСад 2001.

М. Л.