АДАМОВИЋ Петар – лектор, професор и преводилац (Беочин, 21. I 1906 – Нови Сад, 21. XI 1982). Потекао је из земљорадничке породице. Завршио је гимназију у НСаду (1925) и Филозофски факултет у Бгду (на Одсеку за југословенску књижевност и српскохрватски језик) 1929. Од 1930. до 1932. радио је као суплент Гимназије у НСаду и 1932/33. у Бечеју, а затим је био гимназијски професор у Вршцу (1934/35) и НСаду (од 1935. до 1941). У два наврата је боравио у Француској на специјализацији као стипендист француске владе: у Клермон-Ферану 1933. и у Паризу 1938. За време окупације радио је у гимназијској библиотеци у НСаду и сарађивао са покретом отпора. После Другог светског рата је као прочелник Просветног одељења града НСада био ангажован на обнављању школства и културе. Од 1945. до 1947. био је професор и директор новосадске Мушке гимназије, а од 1947. до 1962. је у Вишој педагошкој школи у НСаду предавао теорију књижевности, народну књижевност и историју југословенских књижевности XVIII и XIX века. Од 1962. до пензионисања, 1965, био је уредник у новинско-издавачком предузећу „Дневник“. Преводио је са француског: Ги де Мопасан (Новеле из француско-пруског рата), Р. Ролан (Живот Толстојев), Ж. Санд (Мала Фадета), А. Монтерлан (Љубавна повест), Ж. Сименон (Звона Бисетра, Педигре, Мегре се боји). Писао је оцене и приказе из српске, француске и руске књижевности и објављивао их у Матичиним зборницима, ЛМС, „Књижевности“, „Стражилову“ и другде. Сарађивао је на изради Српскохрватско-мађарског речника (1968). Био је хонорарни лектор СНП од 15. II 1949. до 30. VI 1954. и истовремено професор светске драмске књижевности у средњој глумачкој школи. Супруга Мара (в) била је секретар Опере а ћерка Милица-Мија (в) глумица СНП.

М. Д.