БОГАТИНЧЕВИЋ, Павле – драмски глумац (Београд, 7. X 1905 – Београд, 19. VI 1994). Родио се у чиновничкој породици, од оца Александра и матере Данице рођ. Костић. Средњу школу је завршио у Бгду. Заволевши од малих ногу позориште и глумце, отићи ће прво у Глумачко-балетску школу НП у Бгду (1922-1924). Игра на престоничкој сцени још као ђак (не само на испитним представама), али га она и преузима као младога глумца (1924- 1926). Затим одлази на одслужење војног кадра (1926/27). Наставља глуму на романтичарски начин, склон чергарењу с путничким позориштима, увек немирног и врло радозналог духа. Краће време ће провести у Пожаревачком позоришту, где је не само глумац него и редитељ и управник (1927/28). Две сезоне проводи у Бановинском позоришту у Нишу, такође као глумац и редитељ (1928-1930). Тек у НП у Скопљу отпочиње дубље да се потврђује као уметник, проширивши и обогативши свој младалачки фах (1930-1934). Одатле одлази само на једну сезону у НПДбС (1934/35). Опет само једну сезону је на раду у НП у Скопљу, под управом В. Живојиновића (1935/36). На сцени НП у Сарајеву испољава све своје глумачке врлине (1936/37). Др Бранислав Војиновић га позива у Бгд и он ту сада остаје пуне две деценије (1937-1957). До пензионисања је првак Београдског драмског позоришта (1959-1972). За време дугогодишњег боравка у Бгду даје и низ креација у радио-емисијама, на филму и телевизији. Доста дуго Б. тумачи улоге салонских љубавника (у почетку младих, потом старих) и то се углавном сматрало његовом струком. Глумац створен за салон, с најширим уметничким могућностима, он је увек бежао од уобичајених уопштавања салонских типова и карактера, улазећи у психологију својих јунака, ма колико она у пишчевом тексту била површна и скучена, додајући јој у исти мах снажне одлике својих индивидуалних интерпретаторских способности. Да задовољи своју уметничку глад и истраживачку страст, Б. је с великим успехом приказивао и типове и карактере у комедијама нарави и карактера, као и у драмама. Он је умео да у комедијама прави карикатуре, али увек са мером и укусом, будући врло строг према себи и свом позиву и врло обазрив према публици. Познатије су му улоге (изван НПДбС): Матковић (Мистер Долар), Пуба Фабрици (Господа Глембајеви), Аграмер (У логору), Ленбах (У агонији), Барон (На дну), Хљестаков (Ревизор), Кочкарјов (Женидба), Маркиз Поза (Дон Карлос), Зденко (На санти леда), Алберто (Два туцета црвених ружа), Др Еванс (Опенхајмер), Човек са јастуком (Завера осећања), Фон Берг (Случај у Вишију), Др Петер Штокман (Народни непријатељ) итд.

УЛОГЕ: Краљ Урош (Урошева женидба), Миле (Београд некад и сад Б. Ђ. Нушића), Нинковић (Госпођа министарка), Карл Хајнц (Стари Хајделберг), Октав (Господин Алфонс).

ЛИТ: В. Глигорић, „Катинкини  снови“, Позоришне критике, Бгд 1946, с. 197-200; Е. Финци, Максим Горки: Непријатељи, Више и мање од живота, I, Бгд 1955, с. 185; З. Б., Од нас је и бог дигао руке,  Радио ревија, Бгд 17. XI 1967; Љ. Цабић, Вратити смех и сузе, Борба, 12. II 1967; З. Пашић, Више од других, мање од других,  ТВ новости, Бгд 14. VI 1974; Ј. Поповић, „Непријатељи“ Максима Горког на београдској позорници, Позоришне критике, НСад 1974, с. 173-178; М. Радошевић, Једна друга, необична Коштана, Политика, 25. IV 1975.

Ж. П.