БОГИЋ Витомир – драмски глумац, редитељ и позоришни управник (Београд, 16. III 1887 – Витербо, крај Рима, 17. XI 1943). У глумачком свету и међу интимнијим пријатељима био је познат под именом Циле. Шест разреда гимназије учио је у Бгду, трговачку академију у Бечу. Почео је глумити у НП у Бгду (1905). Убрзо постаје привремени члан, 1. IX 1906, да би још брже добио једногодишње одсуство ради глумачких студија у Минхену, 26. XI 1907. Глуму ће учити код Јоце Савића. Потом је увршћен међу редовне члалове, 1. I 1909. Ради одслужења војне обавезе добија шестомесечно одсуство без плате, 13. VIII 1909. Ускоро је, због извесног неспоразума са управом и јавног напада на њу у једној брошури, разрешен дужности на краће време, 5. XI 1910. Учествује у оба балканска рата, као коњички потпоручник, бори се у Куманову, при заузећу Велеса, у бици код Прилепа, на Бакарном гумну, на Злетовској реци, на Коти 650 и код Кочана, после чега је одликован за храброст. Не мимоилази га ни Први светски рат, у којем ће такође испољити особиту храброст и добити висока признања и унапређења. После рата се враћа на редовну дужност, али га одмах шаљу у Париз да настави студије глуме (1919/20). Затим ће се бавити и режијом, употребивши већи број режијских књига које је преписао у Француској комедији и које ће му служити као образац. У СНП је провео само једну сезону (1921/22) и тада је, као в. д. директора Драме, играо и режирао. Из НСада одлази у Згб, где ради кратко али успешно, као глумац и редитељ (1922/23). Затим се, чинило се, дефинитивно враћа у Бгд. Из Бгда ће отићи за управника, редитеља и глумца у Секцију београдског НП за Дб (1934/35). Потом одлази за управника, редитеља и глумца НП на Цетињу (1937-1941). Ту је, као резервни потпуковник, заробљен и одведен у италијански логор у Аверси, где с професором Миливојем Кнежевићем и сликаром Павлом Васићем оснива позориште у којем ради неуморно као глумац и редитељ, све до своје смрти у једној манастирској болници. Прославио је  двадесетпетогодишњицу уметничког рада, као глумац и редитељ, у једној од својих режија (У новој кожи Е. Реја), као Франсоа Вилије. Отпочевши глумачки живот као млади салонски љубавник, Б. је упорно желео да се држи те струке и у познијем добу, када за њу очигледно више није било никаквих диспозиција. Спасавао га је као глумца херојски репертоар, пре страни но домаћи. Ни у режији није дао ништа значајније; то је била типична глумачка режија старога кова у којој врхуни сценска рутина, лишена сваког стваралачког надахнућа. У управљању позориштем, међутим, Б. је остао у сећању савре­меника као вредан и честит прегалац, али који је репертоар кројио увек према својим глумачким и редитељским амбицијама, не обогаћујући га ни обимом ни квалитетом. Мада се глуми учио најпре код Ј. Савића и потом гледајући разнородне представе (већином булеварске) париских позоришта, ипак је понајвише знања стекао од М. Гавриловића, који му је до краја био глумачки идол и у исто време озбиљна сметња за самосталан развој и представљао за њ, у свакој прилици, меру за све сценске вредности и за све естетске категорије. Утолико онда већма зачуђује и можда ствара малу забуну његов памфлет из 1910, онај против једине глумачке управе у историји НП у Бгду и против М. Гавриловића као управника.

РЕЖИЈЕ: Љубав бди, Ромео и Јулија, Балтазар, Крадљивац, Господин Алфонс.

УЛОГЕ: Сирано (Сирано де Бержерак), Андре де Живињи (Љубав бди), Балтазар (Балтазар), Ришар Воазен (Крадљивац), Монтеглен (Господин Алфонс),  Отело (Отело), Хамлет (Хамлет), Нико (Еквиноцио), Хајдук Вељко (Хајдук Вељко), Цар Душан (Урошева женидба).

БИБЛ: Народно позориште у садашњости, Бгд 1910; Г. Витомир Богић узима у одбрану гцу Бобић, Политика, 5. I 1936; „Данас је публика почела да напушта позориште, а сутра ће почети да га напуштају уметници…“, Политика, 19. III 1936.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Витомир Богић, Дражи  преко рампе I, Сарајево 1934, с. 106-107; В. Глигорић, Стање београдског Народног позоришта, Политика, 1. IV 1936; А-м, Кин је увредио Принца од Велса, а г. Богић управника позоришта, Политика, 17. XII 1936; А-м, Познати глумац г. Витомир Богић одговара по тужби управе Народног позоришта, Правда, 17. XII 1936; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 137-138; Др П. Васић, Хроника једног малог позоришта, Театрон, 1974, бр 1, с. 72-75;  Др Н. Мартиновић, Витомир Богић на Цетињу, Театрон, 1974, бр. 2, с. 112-113.

Ж. П.