ПЕТРОВИЋ Зоран – академски сликар и књижевник (Сакуле, Банат, 7. IV 1921 – Београд, 23. VI 1996). Основну школу завршио је у Сакулама, гимназију у Панчеву, а Сликарски одсек Академије за ликовне уметности 1948. у Бгду, на којој се, потом, запослио као редовни професор сликања. Излагао је на многим групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству (Бгд, НСад, Љубљана, Париз, Венеција, Лондон, Сао Паоло). Бавио се и скулптуром. Као сликар најпре је био усмерен ка реалистичкој и експресионистичкој доживљености пејзажа, ентеријера и портрета, да би, касније, особене форме градио на основу маштовите интерпретације машинског света, указујући на његову повезаност са органским светом. Иако је краће прозне текстове почео да објављује још крајем педесетих г. у „Књижевности“ и „Летопису Матице српске“, изузетну популарност стекао је романом-хроником Село Сакуле, а у Банату, у којем је приказао историју и живот свог родног места. Још пре изласка романа из штампе, један његов део, под називом Сјај прозора, изведен је на Радио-Бгду, у драматизацији и режији Соје Јовановић, да би наредне, 1969, био приказан у „Атељеу 212“ као Пенџери равнице. Касније су Сакуле драматизовали и Драган Јовић (Па, извол’те у Сакуле) и Петар Говедаревић (Банатске слике и прилике). Међутим, највећи успех и најдужи позоришни век Село Сакуле, а у Банату доживело је у СНП (1969) у надахнутој и промишљеној драматизацији и режији Димитрија Ђурковића (в). Не изневеравајући писца, Ђурковић је окосницу драматизације нашао у хроници трију генерација једне породице, у коју је укомпоновао самосталне сценске деонице. На тај начин он је успео да оживи не само банатска, сакулска предања, историју и судбине од краја XIX века па до првих поратних г. него је сачинио комплетну, изразито војвођанску панораму живота и живљења. Много мање успеха имало је П. дело Сакуљани, а о капиталу, које је уврштено у репертоар СНП као логични наставак хронике. Без прегнантности у атмосфери и детаљу, без оних најчешће иронично кратких понирања у личности, П. није успео да понови сценску реплику првотног дела. Остао је тек језик, али и он више не онако врцав и густ. На сцену Београдског драмског позоришта 1971. поставио је Радослав Дорић П. Бећарац, а следеће, 1972, Драган Јовић је на Радио-Бгду режирао П. драмски текст Моја мати ћилим тка. Добитник је Седмојулске награде СР Србије за сликарство (1962) и Награде Стеријиног града за сценску панораму Село Сакуле, а у Банату, приказану на XV Југословенским позоришним играма, у извођењу СНП (1970).

БИБЛ: Село Сакуле, а у Банату, НСад 1969; Село Сакуле, а у Банату, према прозним и драмским текстовима Зорана Петровића сценарио написао Димитрије Ђурковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1657; Сакуљани, а о капиталу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1970.

ЛИТ: Д. Поповић, Зоран Петровић: „Село Сакуле, а у Банату“, ЛМС, 1969, књ. 404, св. 1, с. 118-120; М. Кујунџић, До фолклора и даље, Дневник, 13. III 1969; М. Мирковић, Фолклорни урнебес, Политика експрес, 14. III 1969; Б. Михајловић Михиз, Сакуле су село у Банату, а тај Банат…, Политика, 16. III 1969; Р. Поповић, У знаку Зорана Петровића, Политика, 19. III 1969; Д. Клаић, Летопис села Сакула, Индекс, 21. III 1969; С. Божовић, „Село Сакуле, а у Банату“, најбоља представа, Борба, 2. VI 1970; П. Поповић, Театар са заштитним знаком, Вечерње новости, 4. VI 1970; Н. Станић, З. Зорица-Ламбета, Зоран Петровић, НСад 2016.

М. Р.