БОГОВИЋ Мирко – књижевник и политичар (Вараждин, 2. II 1816 – Загреб, 4. V 1893). Гимназију је полазио у Вараждину а филозофију у Згбу. Од 1833. до 1840. служио је у војсци. Завршивши послије тога   право, обављао је разне управне дужности у загребачкој и крижевачкој жупанији, те на Ријеци и у Вараждину. Судионик је многих национално-политичких покрета свога доба, био је тешко рањен у познатом српањском протумађарском сукобу 1845. у Згбу. Као уредник „Невена“ допао је за вријеме Баховог апсолутизма тамнице због једне објављене пјесме. Био је међу водећим хрватским политичарима шездесетих г., те је опетовано биран у Хрватски сабор, а 1867. постао је великим жупаном загребачким. Након новог уређења Аустро-Угарске монархије постаје присташа савеза са Мађарима, што га је радикално одијелило од дотадањих политичких субораца. Од 1871. до 1875. је министарски савјетник у Пешти, а од умировљења до смрти живи у Згбу. Почео је писати на њемачком језику, а затим објављује љубавну лирику Љубице (1844) и Смиље и ковиље (1847), а потом збирку Домородни гласи (1848), гдје заступа актуалне домољубне тенденције. У доба апсолутизма Б. је према А. Барцу средишња личност хрватске књижевности, истичући се као уредник „Невена“ и зачетник модерне хрватске новеле. У то доба пише и своје три драме, Франкопан (1851), Стјепан, посљедњи краљ босански (1853/4, тискана 1858), те Матија Губец (1859). Политички интониране, оне су настојале полемички истакнути темељне националне дилеме тадање Хрватске; однос према Хабзбурзима и германском утјецају (Франкопан), разједињеност хрватских политичких странака и њихову немоћ у борби с туђином (Стјепан), те неријешене класне опреке и након укидања кметства (Матија Губец). Снажна политичка мотивика у којој се код тематског избора јасно замјећују утјецаји Шекспира и Шилера обиљежила је Б. драме, од којих се једино Матија Губец успио до данас одржати на позорници не само захваљујући повијесној подлози него и увјерљивошћу своје бунтовне реторике. У новосадском театру изведен је Матија Губец 1929.

БИБЛ: Пјесничка дјела I, Згб 1893; Пјесничка дјела II, Згб 1894; Посмртне пјесме, Згб 1894; Пјесничка дјела III, Згб 1895; Дјела, Згб 1957 (заједно с А. Немчићем); Чланци, пјесме. Шило за огњило, Матија Губец, ПСХК, књ. 31, Згб 1968.

ЛИТ: Д. Деметер, Франкопан, драма у пет чинах од М. Б., Народне новине, Згб 1856, бр. 126-129; Ђ. Дежелић, Животопис М. Боговића, Згб 1862; Фр. Марковић, Матија Губец од М. Б., Вијенац, Згб 1878, бр. 21-24; А. Шеноа, Књижевни осврт I. Слике и прилике. – Вињаге, Вијенац, Згб 1898, бр. 36; М. Шрепел, О животу и раду М. Боговића (у: М. Боговiћ: Пјесничка дјела III); В. Гудел, Боговићев „Франкопан“, Вијенац, Згб 1898, бр. 40; Ф. Марковић, О трагичном проблему у Боговићеву „Стјепану, посљедњем краљу босанском“ и аналогних значајих свјетске драмске литературе, Рад ЈАЗУ, књ. 144, Згб 1900; В. Дукат, Shakespeare i Боговићев „Стјепан, посљедњи краљ босански“, Школско вјесник, Сарајево сијечањ 1905; Ђ. Шурмин и Бр. Ливадић, Стогодишњица рођења М. Боговића, Савременик, Згб 1916, бр. 1-2; А. Барац, Мирко Боговић, Рад ЈАЗУ, књ. 245, Згб 1933; А. Барац, Мирко Боговић, у: Хрватска књижевност, књ. II, Згб 1960; С. Јежић, Антун Немчић и Мирко Боговић, у: Дјела А. Немчића i  М. Боговића, Згб 1957; Ј. Равлић, М. Боговић, ПСХК, књ. 31, Згб 1968; Н. Батушић, М. Боговић, у: Хрватска драма од Деметра до Шеное, Згб 1976.

Н. Б.