ПИРАНДЕЛО Луиђи (Luigi Pirandello) – италијански драматичар и романописац (Ђирђенти, Сицилија, 28. VI 1867 – Рим, 1. XII 1936). Потиче из богате сицилијанске породице власника рудника сумпора. Студирао је филологију и право у Палерму, Риму и Бону. Још као ученик почео је да пише стихове и прозу, а за драмске текстове се определио као већ искусан писац. Прве његове драме нису имале нарочитог успеха; тек онима у којима се враћа људима са родне Сицилије постигао је прве похвале. Драма Шест лица траже писца донела му је светску славу. П. је 1925. у Риму основао своје позориште (Teatro d’Arte di Roma), са којим је организовао турнеје по Европи и Јужној Америци. Био је једно време директор државних позоришта у Риму, Торину и Милану. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1934. Његово драмско дело се сматра почетком модерног европског позоришта. Постоје директне повезаности са позориштем апсурда, психо-драмом, поетском драмом и позориштем демонстрације. Његове драме постају основна дела за проучавање модерне драмске теорије. П. пише под утицајем немачке филозофије, сицилијанског софизма и веризма. Борба за живот тера људе на обострану превару, унутрашњост човека се скрива иза маске. Спољашњост и унутрашњост не чине јединство и „ништа није истина“. Борба за истину провлачи се кроз његово целокупно дело. По њему – не постоји апсолутна истина, она је неухватљива и релативна. Ништа није онакво какво нам изгледа да јесте, па ни човек: свакоме изгледа другачији, што ствара забуне и сукобе међу људима. Друштво и индивидуа су, по њему, неспојиви. Као што маска гуши унутарње импулсе човека, тако и друштво гуши и спутава индивидуу. За његов стил карактеристични су хладна дистанца приказивања, сажет израз, интелектуалистички језик, неумољива анализа психе, преплитање рационалног са ирационалним, формално убрзани темпо код значајних пасажа и снажни завршеци чинова. Написао је 43 драме и сабрао их под називом Голе маске (Maschere nude). Најпознатија драмска дела су му: Тако је – како се вама чини (Così é se vi pare, 1917), Дивно је бити поштен (Il piacere dell’ onestà, 1917), Али то није озбиљно (Ma non é una cosa seria, 1918), Игра улога (Il giuoco delle parti, 1918), Човек, животиња и врлина (L’uomo, la bestia e la virtù, 1919), Госпођа Морли (La signora Morli, una e due, 1920), Шест лица траже писца (Sei personaggi in cerca d’autore, 1921), Хенрик IV (Enrico IV, 1921), Обуците голе (Vestire gli ignudi, 1922), Живот који сам ти дала (La vita che ti diedi, 1923), Човек са цветом у устима (L’uomo dal fiore in bocca, 1923), Вечерас импровизујемо (Questa sera si recita a soggetto, 1929), Сан или јава (Sogno ma forse no, 1929) и Дивови са планине (I giganti della montagna, 1936). У новосадском позоришту изведени су његови комади: Човек, животиња и врлина 1926. и 1961, Шта је истина 1938. и Хенрик IV 1940. и у ДНП 1942.

БИБЛ: Шест лица траже писца. Хенрик IV, прев. Никша Стипчевић и Југана Стојановић, Бгд 1962.

ЛИТ: Ф. Алфиревић, Луиђи Пирандело, Хрватска ревија, 1935, бр. 8, с. 343-350, 419-425 и 474-477; Т. Манојловић, Луиџи Пирандело, Српски књижевни гласник, 1939, књ. LVIII, с. 286-291; И. Хергешић, Књижевници нобеловци, Радио-телевизија Згб, 1969, с. 57-68; С. Селенић, Драмски правци XX века, Бгд 1971. с. 111-122; Ј. Делић, „Хуморизам“ – умјетнички поступак Луиђи Пирандела, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, 1975, књ. 18, св. 1, с. 265-276; И. Секулић, Из страних књижевности, Бгд 1977, књ. I, с. 580, књ. II, с. 529.

Д. Р.