ПЛАОВИЋ Радомир-Раша – глумац, редитељ, позоришни педагог и драмски писац (Уб, 7. II 1899 – Београд, 29. X 1977). У његовом најранијем детињству осиромашени родитељи су му се преселили у Бгд, где је завршио основну школу и наставио школовање у реалној гимназији. Као дечак издржавао се продајом новина и физичким радом на разним пословима и занатима. Пред Први светски рат био је запослен у београдском Телеграфу, затим, од почетка рата, у телеграфу Врховне команде. Плућна болест га је спречила да се повлачи с војском 1915. Окупаторске власти су га послале као интернирца најпре у Браунау, потом у Нежидер. Неколико пута је бежао из логора, а двапут долазио у Бгд. Отпор према стегама и неутољива жудња за слободом остаће изразита особина његовог темперамента и, на свој начин, његовог уметничког рада. После рата окончао је средње школовање завршивши „реалку“. На Београдском универзитету је, најпре, студирао хемију. Припадник комунистичког покрета, после Обзнане био је на једно време протеран у родно место. Касније је прешао на студије историје и дипломирао на Филозофском факултету у Бгду. Као већ врло истакнут глумац дипломирао је и архитектуру. Са двема дипломама високих школа он је неоспорно утицао на подизање друштвеног угледа професије у време када је глумац, по правилу, у позориште долазио или са заната или са недовршеном гимназијом. Најпре аматер, у београдско НП је примљен 1. II 1921. и у њему је остао до пензионисања, 1960. Из позоришног живота одсуствовао је само четири сезоне – за време Другог светског рата (када је први пут пензионисан). Период под окупацијом провео је као књиговођа Савеза здравствених задруга. П. репертоар је веома широк. Играјући и у популарним комадима, он се најоданије бавио Митком и касније Хаџи-Томом у Коштани Борисава Станковића; то дело је на многим позорницама режирао и његове главне јунаке тумачио близу три деценије. Највећу уметничку меру је досегао у Господи Глембајевима М. Крлеже као Леоне и у Шекспировим комадима – као Хамлет, Марко Антоније у Јулију Цезару и Шајлок у Млетачком трговцу. У драмској књижевности јавио се пред Други светски рат. Заједно са Миланом Ђоковићем (в) у то време је написао позоришни комад Вода са планине (изведено и штампано 1938) и трагикомедије Растанак на мосту (изведен и фрагментарно објављен у „Српском књижевном гласнику“ и у „Нашој стварности“, 1939) и Кад је среда петак је (1940). Ово треће дело је забрањено после београдске премијере (12. X 1940), а прва два су обишла многе позорнице широм Југославије. У новосадском театру су извођена сва три. Тако је Вода са планине у П. режији премијерно изведена 18. IV 1838. у НПДб у Суботици, а исте г., 20. IX, такође у П. режији, у НПДбС у Великој Кикинди. Трагикомедија Растанак на мосту премијерно је изведена 3. I 1939. у НСаду (НПДб) и исте г. у Крагујевцу (НПДбС). На тим премијерама је П. као гост играо улогу Доктора и био њихов редитељ. Трагикомедија Кад је среда – петак је у Војводини је премијерно изведена пре београдске забране: најпре у Бачкој Паланци (НПДбС) 26. IX 1940, у режији Јована Јеремића (в) и одиграно је девет реприза, затим у Сомбору (НПДб) 10. X 1940. седам реприза у режији Павла Шебешћена (в), са Миленком Шербаном (в) као сценографом. После Другог светског рата П. је гостовао као Леоне у новосадској представи Господе Глембајевих и као гост играо на премијери, и после ње, улогу Беседника у представи Слово светлости 1967. Редитељску активност у београдском НП почео је у сезони 1930/31. Немањом Милоша Цветића. Затим су дошле његове режије Кир Јање и Покондирене тикве; у другом Стеријином делу су се, још више него у првом, видно манифестовале редитељска смелост и маштовитост. После Другог светског рата П. је наставио да режира и остварио низ успелих представа. Доследан свом наглашеном интересовању за домаћу драму, он је матичном позоришту дао успелу обраду Његошевог Горског вијенца, први пут изведену 9. XI 1951: редитељ ове представе, П. је у њој играо и Владику Данила; 1947. је режирао Крлежину драму Господа Глембајеви у Бугарском народном театру „Иван Вазов“ у Софији и то његово гостовање је оцењено као позоришни догађај у културним аналима суседне земље. Као педагог П. је деловао најпре у Драмском студију београдског НП, а затим у београдској Академији за позоришну уметност. За дипломску представу својих студената 1954. написао је и режирао комад Авлија. НП Бгд је, 20. III 1961, премијерно извело његову историјску драму са библијским мотивом Цар Давид, у његовој режији. О вредностима и одликама П. глуме критичари и есејисти објавили су велик број осврта и оцена. Милан Богдановић је о једној изузетно сложеној улози Шекспировог репертоара написао: „Моћни заступник квалитета у Хенрику IV био је Раша Плаовић у улози краља Хенрика IV. Његова реч је имала магијску снагу…“ А Велибор Глигорић у својим Портретима глуме: „Плаовићеве креације Хамлет, Марко Антоније, Хенрик IV, Ферант, Леоне Глембај, владика Данило, Хаџи-Тома антологијске су у југословенској глуми, на њеним врховима су. Маестро је у експресијама сценске уметности. Из елите је оних највећих позоришних уметника који зраче у свом времену и који високим, изузетним даровима утисну ликове своје персоналности у блиставе странице историје уметности“. Својим баритоном племенитог тембра и велике снаге П. је, посебно кад је говорио класична дела писана у стиховима и као рецитатор, умео да оживи најтананије нијансе и да моћно изрази драмске и трагичне акценте. Његову дикцију савременици су стављали у највиши план сценског говора на српским и југословенским сценама. Бавећи се педагошким радом, П. је објавио књиге (уџбенике) које говоре о његовим погледима на уметничко тумачење текста: Елементи глуме, Обрада драмске улоге и О рецитацији. За уметнички рад добио је: Октобарску награду града Бгда, Седмојулску награду Србије, награду АВНОЈ-а, три награде Стеријиног позорја и Прстен публике за најбољи говор на сцени. Одликован је Орденом рада I реда и Орденом заслуга за народ са златном звездом. Портретисала га је Цата Рибар-Дујшин (уље на платну, 1947).

БИБЛ: Вода са планине, драма у три чина, Бгд 1938. и 1945; О пажњи, Позориште, Бгд,  1948, бр. 1-2, с. 22-25; О радњи-збивању, Позориште, Бгд, 1948, бр. 3, с. 79-83; О машти, Позориште, Бгд, 1948, бр. 4-5, с. 152-157; О специфичним елементима глуме, Позориште, Бгд, 1948, бр. 6, с. 231-237, бр. 7-8, с. 311-317; Цар Давид, историска драма у пет чинова (девет слика), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 12; Елементи глуме, Бгд 1950; Обрада драмске улоге, Бгд 1950; О рецитацији, Бгд 1951; Кад је среда петак је, трагикомедија у два чина са прологом и епилогом, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 50; Режија и глума, уџбеник за учитељске школе, Цетиње 1953.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Један поглед на српскохрватску драму из сеоског живота, ЛМС, 1938, књ. 349, с. 357; А-м, „Растанак на мосту“, Југословен, Кикинда, 1939, бр. 501, с. 3; Л. Дотлић, Кад је среда петак је, Дан, 21. XI 1940; М. Кујунџић, Раша Плаовић и Ксенија Јовановић на новосадској сцени, Дневник, 21. X 1966; В. Глигорић, Портрети глуме, НСад 1973, с. 25-34; П. Волк, Раша, Бгд 1975; Х. Клајн, Сећање на Рашу Плаовића, Сцена, 1978, бр. 1, с. 3-4.

М. Ђ.