БОЈИЋ Милутин – песник и драмски писац (Београд, 7. V 1892 – Солун, 8. IX 1917). Родитељи су му били: отац Јован, занатлија, пореклом из Босне, мајка Софија, рођена Барјактаревић, пореклом из Панчева. Имао је две  сестре – Јелицу (1894) и Даницу (1896) и два брата – Радивоја (1900) и Драгољуба (1905). Деца су расла у атмосфери хармоније и узајамне љубави. Б. је основну школу завршио 1901/02, а Другу београдску гимназију 1909/10. и био одличан ђак све време школовања; од 1910. студирао је на Филозофском факултету у Бгду филозофско-педагошку групу, на којој је апсолвирао јуна 1914. Учествовао је у балканским ратовима. Кад је избио Први светски рат ступио је у војску. У Нишу је обављао дужност војног цензора. Са српском војском одступао је преко Пећи, Црне Горе и Албаније. У Скадру је постављен за писара II класе и укључен у Дунавску дивизију. Даљи правац одступања био је: Драч, Валона и Крф, где је радио у Министарству унутрашњих дела. Б. је 1916. добио одсуство од месец дана и то време провео је у Француској, Швајцарској и Италији. Од 1. III 1916. био је на дужности у Солуну. Услед огромних тешкоћа које је преживео за време одступања, добио је милијарну туберкулозу и умро у болници у Солуну. Сахрањен је на гробљу на Зејтинлику поред Солуна, а брат Радивоје пренео је песникове кости у Бгд и покопао на Новом гробљу 1922. Б. је рано почео да пише песме и да се интересује за позоришни живот. У VI разреду средње школе писао је спев о Првом српском устанку Пробуђена раја, али га је ускоро одбацио. У VII разреду, на састанку литерарне дружине, читао је своју прву песму – Вране. Још у детињству држао је домаће позориште за своје младе суседе. Г. 1908. покренуто је омладинско позориште „Отаџбина“ (касније „Србија“), у којем је био драматург. У Панчеву је 16. III 1912, у дворани „Трубач“, приређено позоришно вече, када је изведена представа Прије поноћи, драма у 1 чину од Боже Ловрића, чији је редитељ био Б. Исти програм обухватио је шалу у 1 чину Говори човек француски Тристана Бернара, такође у његовој режији. Г. 1912. постао је председник „Слободног позоришта“, а већ тада је имао написану драмску трилогију Деспотова круна, Госпођа Олга и Ланци. Исте, 1912, НП у Бгду приказало је његову драму у 1 чину Краљева јесен. Од 1912. Б. је стални сарадник листа „Пијемонт“, у којем је објављивао књижевне и политичке радове, али је био и сарадник већег броја часописа и листова. Писао је и позоришне критике. У СНП су  игране његове драме: Краљева јесен (1920) и Урошева женидба (1934).

БИБЛ: Песме, Бгд 1914; Капи, поема, Ниш 1915; Песме бола и поноса, Солун 1917; Деспотова круна, трилогија: I Пакао, написано крајем 1907; II Слепи деспот, драмска поема у једном чину, написана јануара 1909; III Дванаести час, написано крајем 1909; Ланци, драма у три чина (написано 1910. за конкурс НП у Бгду); Краљева јесен, драма у једном чину (радни наслов Симонида), Српски књижевни гласник, 1912, бр. 8; Госпођа Олга, комедија у три чина (написана од 1914. до 1916); Сонети, Бгд 1922; Песме, Бгд 1922; Песме и драме, Бгд 1927; Стихови и драме, Суботица 1957; Сабрана дела. књ. I, поезија и драме, Бгд 1978, с. 609+(8)+737+(3).

ЛИТ: Ј. Скерлић, Милутин Бојић: Песме, Српски књижевни гласник, 1914, бр. 9, с. 714-716; С. Галогажа, Писмо из Београда, Савременик, Бгд 1914, бр. 3, с. 177-178; Б. Лазаревић, Оцене и прикази. Милутин Бојић, ЛМС, 1914, књ. 298, с. 60-66; Д. Ј. Филиповић, Милутин Бојић 1892-1917, у књизи Краљева јесен, Сарајево 1918; В. Ћоровић, Милутин Бојић, у књизи Песме и драме, Бгд 1927; Б. Новаковић, Драмски рад Милутина Бојића, Мисао, Бгд 1930, бр. 34, с. 471-480; М. Кићовић, Једна необјављена драма Милутина Бојића у Народној библиотеци, Годишњак Народне библиотеке НРС, Бгд 1960, с. 46-53; В. Вуковић, Књижевно дело Милутина Бојића, Цетиње 1969; Г. Ковијанић, Живот и књижевни рад Милутина Бојића, Бгд 1969.

Д. Н.