ПОЛИТ Јован – трговац, редитељ Летећег дилетантског позоришта новосадског (Нови Сад, 1786 – Нови Сад, 28. IV 1875). Његов отац Михаил, трговац-бакалин грчког порекла, доселио се у НСад почетком осамдесетих XVIII века. Основну (грчку) школу завршио је вероватно у НСаду; да ли је од школа још нешто учио не зна се. Изучио је трговачку струку и наследством и вештим трговањем постао имућан и био један од најугледнијих новосадских трговаца. Био је ожењен Јулијаном, кћерком Николе Десанчића из Костајнице. Њихов син је др Михаило Полит-Десанчић (в), адвокат и истакнути војвођански политичар друге половине XIX века. „Човек велика виталитета и велике борбености“ (В. Стајић), П. се често спорио и судио са својим конкурентима и противницима. Био је члан Избраног грађанства (градског представништва) НСада 1831. и 1843; у почетку револуције 1848/49. био је члан Комитета за личну и имовну безбедност Новосађана, затим члан депутације новосадских грађана која је, на челу са Александром Костићем и Ђорђем Камбером, почетком априла 1848. Државном сабору у Пожуну и Лајошу Кошуту изнела захтеве Срба за признавање њихових националних и аутономних права; јуна 1948. напустио је НСад и склонио се у Беч, где је остао до краја револуције. Г. 1850. био је члан Одбора за давање зајма новосадским грађанима за обнову града тешко пострадалог 1849. у бомбардовању; 1850. и 1858. Намесништво у Темишвару га именује у градско представништво, у које је последњи пут биран 1869. Био је изабран 1838. у одбор који је водио бригу о изградњи зграде у НСаду – за забавне и културне приредбе, са позоришном двораном, према пројекту Лазара Урошевића (в). Још 1860. био је и члан управе грчкошколског општества у НСаду, а од 1862. члан ДСНП. Заједно са К. Поповићем Коморашем (в) режирао је у Летећем дилетантском позоришту новосадском (в) и по томе би се могло закључити да је био образованији човек. О његовим режијама, међутим, не зна се ништа, али већ и чињеница да се бавио тим послом у првој већој, добро организованој позоришној дружини код Срба, чији је рад имао великог одјека и далекосежан значај, сврстава га међу наше истакнуте и заслужне позоришне посленике.

ЛИТ: А. Хаџић, Грађа за историју српског позоришта, Позориште, НСад, 1873, бр. 54, с. 214; М. Брежовски, Прилог за грађу историје српског позоришта, Позориште, НСад, 1874, бр. 16, с. 62; В. Стајић, Новосадске биографије, НСад 1938-1964, књ. I, с. 211, књ. II, с. 237, књ. III, с. 17 и 123, књ. IV, с. 100-112 и 176, књ. V, с. 53 и 179, књ. VI, с. 130, књ. VII, с. 83; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, НСад 1947. и 1951, књ. I, с. 57, 59, 147, 165-166 и 194, књ. II, с. 273; В. Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, НСад 1951, с. 174, 176, 180, 250, 253, 261, 272, 292, 301, 304, 310, 312, 315, 317, 393, 395.

Л. Д.