ПОПОВИЋ Александар В. – професор и преводилац (Стари Бечеј 22. XII 1847 – Нови Сад, 8. III 1877). Пријатељи су га звали Шандор; млађи је брат Стевана В. Поповића, педагога и дечјег писца. Рођен је у породици имућног винарског трговца; отац му се звао Васа, мати Софија. За време револуције 1848/49. пропала је очева имовина и породица је потпуно осиромашила. Основну школу учио је у родном месту, први разред гимназије у Великом Бечкереку, а осталих седам разреда у Католичкој државној гимназији у Пешти, где је на тамошњем Филозофском факултету завршио природне науке. Од 1866. је био питомац Текелијиног завода. Као активан члан „Преоднице“, на њеним скуповима је у школској 1865/66. читао своје преводе Ф. Шилера, међу њима и одломке из Марије Стјуарт, и, такође у свом преводу, из Гетеове Ифигеније на Тавриди. Био је присталица Уједињене омладине српске и следбеник њених идеја. Завршивши студије, од 28. X 1871. до преране смрти радио је као професор природописа и математике у Српској великој гимназији у НСаду. Као природњак, на позив пештанског Геолошког друштва, од 1873. до 1876. обављао је са својим ђацима самостална геолошка испитивања Фрушке горе и Срема. У Сланкамену су, на пример, „из кречњака искуцавали окамењене морске животиње… лепо очуване пужеве вадили из сиге у потоку код В. Ремете… у Беочину из каје добили петрефакте неких риба“ (В. Стајић). Геолошко-минералошка испитивања предузимао је и на планинама Папук и Крндија и у неким планинским пределима Србије и Босне. У Србију је путовао по налогу Мађарске академије наука, као асистент свог професора Сабоа. Са Геолошким друштвом 1876. провео је шест недеља на проучавању планинских масива у Ердељу. Већ 1871. примљен је за редовног члана пештанског Друштва за природне науке; 1873. изабран је за редовног члана Геолошког друштва у Пешти, а 1874. за дописног члана Геолошког друштва у Бечу. Био је шире образован и веома добар и цењен зналац своје струке, из које је објавио два важна и научно солидно фундирана рада – О геолошким одношајима Фрушке Горе – О фрушкогорским трахитима (ЛМС, 1873) и Геолошке цртице о Србији из путовања 1874 („Отаџбина“, 1875). Поред матерњег језика, савршено је познавао и мађарски, немачки, француски и енглески и свим овим језицима се служио у потпуности. За време студија природних наука успео је да стекне и лепо музичко образовање; уз то, био је познат као добар певач. Истицао се и као иницијатор свакогодишњег одржавања светосавских беседа у новосадској Гимназији и за прве четири беседе (1874-1877) које је организовао одабрао је и са ђацима припремио програме и њима руководио; за беседе је сам компоновао неке песме. Још као гимназијалац објављивао је песме у „Вили“ Ст. Новаковића. У „Матици“ му је, доцније, штампан један музички приказ и одломак из Ифигеније, а у „Вили“ одломак из Отела у његовом преводу. За потребе СНП превео је са немачког Гвоздену образину А. Арнуа и Н. Фурнијеа, која је први пут изведена у СНП 1868, а у НП у Бгду 1871. Његова заузетост научним истраживањима није му остављала времена да се више посвети књижевном и преводилачком раду.

БИБЛ: Ј. В. Гете, Ифигенија на Тауриди, трећа радња, појава прва, превео Ал. В. Поповић, Матица, 1866, бр. 30, с. 709-713, бр. 31, с. 731-738; Из Шекспировог „Отела“, „са инглеског ориђинала“ превео Ал. В. Поповић (одломак), Вила, 1868, с.265, 667.

ЛИТ: А-м, † Александар В. Поповић, Извештај о Српској великој гимназији у Новоме Саду за школску годину 1876/77, НСад 1877, с. 3-5; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, СКА – Споменик XLV, Други разред 33, Бгд 1907, с. 17, 75, 108; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871), Бгд 1925, с. 289-290, 309;  Ј. Грчић, Портрети с писама, IV, Згб 1926, с. 2; М. П. Костић, Стипендисте Матице српске, Споменица Матице српске 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 642; В. Стајић, Новосадске биографије, књ. В, НСад 1940, с. 41; (група аутора), Уједињена омладина српска, зборник радова, НСад 1968, с. 535; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, књ. I, НСад 1863, с. 205-206; Ђ. Љубибратић, Матица – Садржај и предметни регистар, НСад 1976, с. 21, 35.

Л. Д.