ПОПОВИЋ Александар – драмски писац (Уб, Србија, 22. XI 1929 – Београд, 9. X 1996). По мушкој линији потиче из старе српске породице свештеника и војника. Завршио је Трећу мушку гимназију – тада су га привукле комунистичке и левичарске идеје. Као матурант је, 1948. за време Информбироа, одведен у затвор на Голом отоку, где је провео пет г. О том периоду свог живота је нерадо говорио, али га је уткао у своја књижевна дела. По повратку из затвора радио је најразличитије послове: молерске, асфалтерске, зидарске, цинкографске, стаклорезачке и др. и био под будним оком тадашњег режима. Књижевном раду је почео да се окреће у својим тридесетим г. захваљујући породици и пријатељима, међу којима је истакао Душка Радовића, Бранка Ћопића и Ота Бихаљија Мериног. Наиме, почетком 1950. прихватио је позив Душка Радовића и Радио-Бгда да пише радио-драме за децу. Прво дело, криминалистички роман Убиство у троуглу,  објавио је 1959. До краја живота је радио као слободан уметник.  Највише је писао комедије и сатире, али се успешно бавио и осталим жанровима, тако да је иза њега остао богат опус драма за децу, сценарија за телевизијске драме и серије. Представе по његовим драмским текстовима постављала су скоро сва наша позоришта. Написао је преко педесет позоришних комада. „Његова драматургија, која је у послератној српској литератури остварила велик број драма са савременом тематиком, одликује се живом, говорном језичком експресијом, као и наклоношћу да сатирично обликује и савремени грађански и малограђански живот нашег времена. Све су П. драме налик на фарсу тог живота који протиче и који покушава да фиксира понајвише уличним идиомом, актуелном анегдотом, брзореком синтаксом. Плодан и признат, остао је забележен по свежем захвату у тематику која до тада у савременој српској драми није била освојена, као и изузетним језиком“ (Д. Ређеп, 1984). Његово драмско стваралаштво је оставило неизбрисив траг не само у историји српске књижевности него превасходно у историји српског позоришта јер суштина његове уметности је управо у сценској игри. У СНП су игране његове драме: Развојни пут Боре Шнајдера, Друга врата лево, Љубинко и Десанка, Бела кафа и Мрешћење шарана. Његов књижевни рад вишеструко је награђен: Ванредна Стеријина награда за драме Сабља димискија и Крмећи кас 1965, Стеријина награда за Развојни пут Боре Шнајдера 1967, Стеријина награда за заслуге 1969, Награда „Вечерњих новости“ за текст Мрешћење шарана на Данима комедије у Јагодини 1985, награда за драму Мрешћење шарана на Сусретима позоришта БИХ 1989, Стеријина награда за дело Кус петлић 1990, Стеријина награда за Белу кафу 1991, Награда „Вечерњих новости“ на Данима комедије у Јагодини за драме Кус петлић и Бела кафа 1991, Статуета „Јоаким Вујић“ за изузетан допринос позоришном животу у Србији 1991, Награда Најбоља послератна драма по анкети „Вечерњих новости“ и РТС – ТВ-Бгда за Развојни пут Боре Шнајдера 1993, Награда за драму Мртва тачка на Сусретима „Јоаким Вујић“ 1993, Стеријина награда за драму Тамна је ноћ 1994, Награда на Земун-фесту за драму Тамна је ноћ 1994, Награда „Вечерњих новости“ на Данима комедије за драму Развојни пут Боре Шнајдера 1995. и 1996. је проглашен за личност године.

БИБЛ: Љубинко и Десанка, Бгд 1964; Сабља димискија, Бгд 1965; Крмећи кас, Бгд 1966; Смртоносна мотористика, НСад 1967; Чарапа од сто петљи, Бгд 1967; Развојни пут Боре Шнајдера, Бгд 1967; Капе доле, Бгд 1968; Утва, птица златокрила, Бгд 1969; Мрешћење шарана, Бгд 1986; Трајна веза, Бгд 1986, Друга врата лево, Бгд 1986, Афера Љиљак, Бгд 1986, Комунистички рај, Бгд 1986; Александар Поповић – Изабране драме (Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Развојни пут Боре Шнајдера, Смртоносна мотористика, Мрешћење шарана), Бгд 1987; Александар Поповић Драме I (Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Сабља димискија, Смртоносна мотористика, Развојни пут Боре Шнајдера, Утва птица златокрила, Крмећи кас, Друга врата лево, Бела кафа, Мрешћење шарана, Кус петлић, Пазарни дан, Капе доле, Мрављи метеж, Тамна је ноћ, Комунистички рај), II (Мишја грозница, Нега мртваца, Ружичњак, Баш-бунар, Успомене Бисе херихтерке, Афера Љиљак, Свети ђаво Распућин, Пут за Лешће, Мртва тачка, Пепељуга, Црвенкапа, Снежана и седам патуљака, Шкрти берберин, Намештена соба, Свињски отац, Трка с временом), Бгд 2003.

ЛИТ: Е. Финци, Драмски фељтонизам, Политика, 4. I 1965; М. Протић, Две фарсе и један скеч, Књижевност, 1965, књ. XL, с. 250-252;  М. Миочиновић, Сценска игра Александра Поповића. Есеји о драми, Бгд 1975; Р. Путник Записи о Поповићу, у: Из театролошког репозиторијума, Дани комедије, Јагодина 1999;  Ј. Ћирилов, Александар од сто петљи, Дуга, Бгд, 1983, бр. 238;  Ј. Ћирилов, Силазак у комедију, Политика, 10. X 1984; П. Марјановић, Александар Поповић – „Развојни пут Боре Шнајдера“, у:  Југословенски драмски писци XX века, НСад 1985; В. Стаменковић, Позориште у драматизованом друштву, Бгд 1987; М. Первић, Писац Боре Шнајдера, Политика, 17. II 1994; Ј. Ћирилов, Наш Јонеско и нови Стерија, Политика, 10. X 1996; М. Р., Као да је реч о космичкој шали, Политика, 10. X 1996; В. Арсић, Приказивач вештина, Бгд и Младеновац 2001.

М. Л.