ПОПОВИЋ Боривоје – позоришни критичар и преводилац (Београд, 1. XII 1867 – Београд, 1. VII 1925). Основну школу, гимназију (1879-1886) и Природно-математички одсек Велике школе (1886-1890) завршио је у Бгду, а потом се усавршавао у студијама природних наука у Тибингену, у Немачкој (1890-1893). Вративши се у Србију, радио је као средњошколски професор биологије и математике у полугимназији у Алексинцу (1893), Учитељској школи у Нишу (1894-1895) и Бгду (1896), Првој гимназији у Бгду (1897-1899), Вишој женској школи (1900), те у гимназијама у Врању (1900-1902), Нишу (1903) и Бгду – Првој београдској (1904-1906) и Трећој београдској (1907-1914. и 1919-1925). Био је народни посланик за округ смедеревски (1905-1912), члан Књижевног одбора Српске књижевне задруге (од 1903) и члан Књижевно-уметничког одбора НП у Бгду (1906-1909). Иако природњак, П. се активно бавио књижевном и позоришном критиком. Био је стални позоришни критичар београдског књижевног часописа „Дело“ (1895-1910). Његови критичарски радови и есеји из српске књижевности и позоришне уметности могу се наћи у часописима: „Јавор“ (1893), „Стражилово“ (1895-1896), „Бранково коло“ (1896-1898, 1900, 1906-1907), „Зора“ (1896, 1900-1901), „Градина“  (1900), „Коло“ (1901), „Српски књижевни гласник“ (1904-1905), „Нова искра“ (1904), „Српска застава“ (1907-1908), „Дневни лист“ (1911), „Звезда“ (1912). Од његових позоришних критика нарочито се истичу оцене комада: Кнез Иво од Семберије Б. Нушића („Зора“, 1900), Младост М. Петровића – Сељанчице („Нова искра“, 1904), Еквиноцио и Смрт мајке Југовића И. Војновића („Дело“, 1904. и 1906) и друге. У позоришним критикама (оцена глуме, садржаја и избора позоришних комада) одликовао се тачношћу суђења, лепотом стила и убедљивом аргументацијом. „Он је врло плодан, радознао, динамичан дух, врло интелигентан, обдарен, добро познаје и осећа позориште, нарочито новију француску и немачку драматику“. Имао је великих заслуга за развитак модерне позоришне критике с краја XIX и почетка XX века, „тако да с оваквим квалитетима и знањем спада међу најбоље рецензенте овог доба“ (Б. С. Стојковић). П. је превео и неколико позоришних комада са француског: Ф. Лангман, Бартел Туразер, драма у 3 чина (1908); П. Гави и Р. Шарве, Госпођица Жозета, моја жена, комедија у 4 чина (1909), као и комад изведен у СНП – комедија у 3 чина Крадљивац А. Бернстена (1910).

ЛИТ: В. Ћоровић, Боривоје Поповић, Српски књижевни гласник, 1925, књ. XV, св. 6, с. 479; М. Башић, Боривоје Ј. Поповић, Задужбина, Годишњак III Фонда Станојла и Драгиње Петровића, за г. 1924/25, Бгд 1925, с. 98-103.

Ђ. П.